"Završila sam srednju školu sa "stomakom do zuba“", udala se i na svet donela sinčića. Kada se Petar rodio, moji su se pomirili sa činjenicom da je njihova mezimica sada žena i da će se mučiti kao i oni na selu. Posle četiri godine, rodila sam i Mašu. Tada sam shvatila da mi je život savršen i da sam najsrećnija osoba na svetu."
Svako u životu nađe veliku ljubav. Ja sam svoju upoznala još u osnovnoj školi. Bio je tri godine stariji od mene, ali čim sam ga ugledala nešto je “kliknulo”. Kada je krenuo u srednju školu, bio je frajer, a ja klinka koja još uvek ide u osnovnu. Međutim, pošto smo iz istog sela, svakog dana smo putovali istim busom do kuće, a pošto smo bili na poslednjoj stanici, često smo sedeli zajedno na zadnjem sedištu i pričali. I tako, rodila se obostrana ljubav.
Onda sam ja otišla u srednju školu u drugi grad, a on na fakultet u Beogradu. Viđali smo se kad god smo mogli, išli istog vikenda u selo, on dolazio kod mene, a ja išla u Beograd. Naravno, sve smo radili krišom. On je i pričao svojima o meni, dok ja nisam smela da zucnem. Potičem iz patrijarhalne porodice u kojoj je na prvom mestu škola, a tek na poslednjem dečko. Pogotovo kada imate 15, 16 godina.
Ipak, u trećoj godini srednje škole, malo nakon što sam napunila 18 godina, desilo se nešto što nisam očekivala. Ostala sam u drugom stanju. Bila sam srećna ali i uplašena, mlada, ali spremna na sve. Znala sam da moji neće to dobro prihvatiti, majka će poludeti kada sazna.
Tako je i bilo. Vrištala je preko telefona, pretila, plakala… Najviše je bolelo što neću završiti školu i zbrisati sa sela, jer tamo nema ’leba. Bila sam dobar đak, i svi su se kleli u mene, mislili su da ću postati neko i nešto. A ja sam ih razočarala.
* Želite da podelite vašu priču/iskustvo sa svetom i da se za nju čuje? Pišite nam u inboks ili na mejl i rado ćemo objaviti vašu ispovest!
Na kraju, završila sam srednju školu sa “stomakom do zuba”, udala se i na svet donela sinčića. Kada se Petar rodio, moji su se pomirili sa činjenicom da je njihova mezimica sada žena i da će se mučiti kao i oni na selu. Posle četiri godine, rodila sam i Mašu. Tada sam shvatila da mi je život savršen i da sam najsrećnija osoba na svetu.
Nijednog trenutka nisam se pokajala, iako je bilo teških dana kada bukvalno nismo znali hoćemo li imati za hleb. Ostali smo na selu, rmbačimo svakog dana na njivi, trudimo se da zaradimo na svaki način i da svojoj deci obezbedimo sve što im je potrebno.
Ponekad se pitam kakav bi mi bio život da se nisam udala, da sam otišla na fakultet u velegrad. Da li bi me on “progutao“, kao što je mnoge koji su otišli sa sela. Da li bih danas bila još jedna devojka u nizu, “bez kučeta i mačeta“, bez iskrenog partnera pored sebe.
Kada pogledam neke devojke, koje kažu da i dalje izlaze, luduju i piju, a imaju 30 i više godina, bude mi ih žao. Znaju li da dolaze mlađe, i da neće zauvek biti lepe. Ostaće baba devojke, matore usedelice, bez igde ikoga.
Zato ne žalim što sam se udala mlada. Možda sam propustila žurke, ekskurzije i pijanke, ali zato imam svoju porodicu i srećna sam.
Nadam se da i za vas ima još uvek nade, jer ne postoji ništa važnije na svetu od porodice i dece.
