Jesu li ljudi sposobni da im nešto ili neko nedostaje? Ili nam samo nedostaju naša tumačenja i sećanja na tu stvar ili osobu? Deluje kao ista stvar, ali u svojoj suštini nije ni bilo, prenosi "Elite Daily".
U suštini, mi nismo zapravo sposobni da nam nedostaje ili da volimo nekoga ko je baš ona osoba koja on ili ona jeste. Umesto toga, mi smo sposobni da volimo i cenimo ljude i stvari koji su ono što mi mislimo da su oni. To je razlog za zabrinutost, ali istovremeno to objašnjava kako je moguće da su naše emocije i ljubav tako promenljive i nestalne.
Ljudi sude – svi mi. To je način koji smo izgradili, i to se nikada, nikada ne menja. Suđenjem možemo stvoriti skup uverenja koje imamo o pojedincu. Ponekad su, međutim, naše interpretacije te osobe daleko od istine – što je jedan od razloga zašto se ljudi odljubljuju.
Oni se odljubljuju od osobe za koju su mislili da je poznaju, jer su oni sami narasli dovoljno da razumiju osobu koja stvarno postoji – ali to nije ista osoba.
Ljudi tumače, a onda sabiraju i lagano menjaju svoje pamćenje o toj osobi pre ponovnog tumačenja sećanja na tog pojedinca. Ljudi su strašno komplikovani.
Ponekad je način na koji se sećamo nekoga vrlo sličan osobi koja on ili ona zapravo jeste – ili, u najmanju ruku, je nekad bio ili bila. Ali volimo da romantizujemo.
Mi volimo da se usredsredimo na način kako je neko napravio da se osećamo pre nego na način na koji je ta osoba na nas delovala i kako nas je tretirala.
Na taj način, mi se usredsređujemo na one jake, ugodne emocije i dopuštamo im da pomute celo naše sećanje na nekog pojedinca. Opet, ponekad je to sećanje svedeno na meru. Ponekad imamo razloga da zaboravimonekoga. Ponekad ne zaboravljate osobu nego ideju o njemu ili njoj.
Ponekad vas, recimo, neka osoba užasno loše, ali vi možete da se setite samo dobrih vremena.
Ljudi su vrlo egocentrični. To je u našoj prirodi.
Ne sećamo se osobe koju smo nekad voleli, jer to nije moguće. Mi nikada direktno ne komuniciramo s ljudima; mi smo u interakciji s našim tumačenjima njih.
A naša tumačenja su vrlo popustljiva. Mi se okrećemo natrag i pravimo promene u načinu na koji razumemo ljude i stvari, kao i kako se osećamo prema njima.
Bez obzira na sve to, ostaje činjenica da su stvari i ljudi kojima verujemo više zapravo ljudi i stvari koji su na nas najviše uticali.
To je nešto što mnogi ljudi previđaju: Sećamo se načina na koji su ljudi uticali na nas, a ne samih ljudi.
