Veliko pitanje na koje nikada nije odgovoreno i na koje ni ja nisam bio kadar da odgovorim, uprkos mom tridesetogodišnjem istraživanju ženske duše glasi: Šta žena hoće – priznao je psihijatar i psihoanalitičar Sigmund Frojd.

Pripadnice lepšeg pola su oduvek bile inspiracija muškarcima, izazivale su pažnju i budile znatiželju, ali su, čini se, i dalje umnogome ostale nedokučive. Tajanstvene. Ponekad se za njih kaže da su zapravo “jači pol”, a ako i nije tako, na forumima se na duhovit način “ispreda” priča zašto je bolje biti žena.

Dame u proseku imaju duži vek, manje su “kilave” od muškaraca, lakše se bore sa virusima, promajom, umorom. Dok pričaju, mogu da rade više stvari u isto vreme, a da ne izgube fokus sa suštine.

Muškarci njima otvaraju vrata, a ne obrnuto. Imaju PMS kao izgovor za loše raspoloženje / glavobolju / “maltretiranje” partnera.

Ženske suze su u redu, muške se pripisuju kilavcima. Uvek je bolje biti “tatina ćerka”, nego “mamin sin”.

pixabay.com

Muškarci kleče pred ženama kada ih prose, a ne obrnuto. Kad su na sastanku sa dosadnim frajerom, uvek mogu da se zadrže u toaletu “popravljajući šminku” i da odu ranije – “jer ih boli glava”.

Nije im potreban novi, brz auto da bi se obradovale. Isti efekat ostvaruju nove cipele.

Devojke mogu da se grle sa drugaricama, spavaju u istom krevetu i javno pokazuju ljubav, a niko neće pomisliti da su homoseksualne orijentacije.

Žene znaju da li su nekom majke i bez DNK analize.

Uvek mogu da iskoriste šarm da bi se progurale preko reda ili izbegle plaćanje kazne za brzu vožnju.