Kada umorni predveče stignete kući s posla, vaš mališan igra igrice i, ne gledajući vas, promrmlja nešto kao pozdrav. Stariji sin već je izašao negde s društvom. Supruga je otišla da se vidi s prijateljicama, jer i ona "ima dušu" i potreban joj je izduvni ventil jer po ceo dan provodi vreme s najmlađim članovima porodice. A vi, samo želite da nešto prezalogajite i ispružite leđa na trosedu ispred TV-a, verovatno ćete zaspati mnogo ranije nego vaša deca. Zvuči vam poznato?
Mnogi dečaci odrastaju ne upoznavši svoga oca, bez obzira na to što ga viđaju svakodnevno. Kada postanu roditelji, nastavljaju „tradiciju” i tome nema kraja. Današnji dečaci imaju problema jer nemaju muške uzore u blizini – tvrdi Mirko Mitrović, praktičar transakcione analize iz Centra za edukaciju „Krugovi”.
– Da bi dečak naučio da bude muškarac, mora da ima nekoga u koga će da gleda i od koga će da uči, ko će da mu prenese što više znanja i veština. Isto je i ako želi da postane pekar, automehaničar ili psihoterapeut, neophodno je da bude uz dobrog stručnjaka – objašnjava sagovornik, a pišu Novosti.
Nekada su sinovi odrastali uz očeve i od njih se učili životu, ali industrijska revolucija postavila je nove standarde, otac je morao da ide u fabriku, a sin je ostajao kod kuće s majkom ili u školi. Tamo je o životu, opet, učio od žena, vaspitačica, učiteljica, nastavnica, ističe Mirko i podseća da žene i danas čine većinu u prosvetnim profesijama.
– Dečaci postepeno usvajaju ženski model razmišljanja, osećanja i ponašanja, koji nije u skladu s muškom prirodom. Prosečan mališan u vrtiću i u školi, po čitav dan je okružen i vođen ženskim autoritetima. Oca vidi obično uveče, pod uslovom da ima sreće i da njegovi nisu razvedeni, a on je tada istrošen fizički i emotivno, pa i nije neki uzor. Na žalost, sin gotovo nikada ne vidi oca kako radi, a još ređe radi nešto zajedno s njim. Drugi muškarci iz familije uglavnom su daleko. Generacije dece odrastaju ne znajući čemu, u stvari, služe očevi. Osim ako nije izvanredan u sportu, dečak možda nikada neće zainteresovati nekog muškarca za sebe i neće upoznati pravog predstavnika svog pola – upozorava Mirko Mitrović.
Kada vam zatreba pomoć oko popravke automobila ili utovara drva ili hoćete da idete na pecanje nemojte da zovete komšiju, dok se vaš sin tinejdžer dosađuje kod kuće, savetuje Mirko.
Kada nemaju uvid u unutrašnji svet stvarnih muškaraca, dečaci su primorani da predstavu o sebi i svojoj muškosti grade na osnovu blede slike koju su „pokupili” sa TV-a, iz holivudskih, potrošačkih, nerealnih filmova i od vršnjaka.
– Ako nemaju uzor, često nađu nekog nasilnika, jer on deluje tako „moćno” ili pristupe bandi koja im predstavlja roditeljsku figuru, autoritet za kojim tragaju, pa postaju pasivni, buntovni, agresivni. Ako još imaju svemoćnu majku, kakvih je sve više, identifikuju se s njom, prihvataju njen model ponašanja, osećanja i razmišljanja i postaju feminizovani. Ukoliko se ne identifikuju ni sa kim, odbiju da prihvate majčin model, a ne pronađu adekvatan muški, ostaju pasivni i zbunjeni – objašnjava Mitrović.
– Ni jedan od ovih muškaraca nije zadovoljan svojom ulogom u ovom svetu. I samohrane majke mogu dobro da odgajaju sinove, ali ne same. Potrebna im je pomoć drugih, mreže ljudi. Moraju da nauče kako da se brinu o sebi kako bi izbegle negativnost i napade besa, a ipak održale disciplinu, pogotovo kod tinejdžera – tvrdi sagovornik Novosti.
Samohrane majke mogu mnogo da učine za svoje sinove ako zamole da u školi ima učitelja ili da ga upišu na sportske, muzičke, izviđače aktivnosti koje vode dobri muški uzori. Pre toga, trebalo bi da se zapitaju da li žele da njihovi sinovi izrastu u takve muškarce. Jedna izreka kaže da je potrebno čitavo selo da bi se podiglo dete, ali u selu mora da bude i žena i muškaraca, ističe naš sagovornik.
Kako bi podstakao druženja očeva i sinova, Mirko organizuje muške kampove na Divčibarama u selu Podbukovi, primerene uzrastu dece. Dečaci uče kako da neguju domaćinski mentalitet i čuvaju prirodu, ali i da budu snažni, brzi, snalažljivi, hrabri, pošteni, časni, dobri prijatelji, konstruktivni… Sve ono što će mnogo teže naučiti ušuškani u komforu roditeljskog doma.
– Karakteristično za tu lokaciju je to da od parkinga do kampa mora da se prepešači oko 400 metara, ali trebalo bi da se pregazi dva potoka i pređe preko brda uskom stazom. To je naporno i za nas odrasle, jer nosimo opremu za kampovanje, šator, vreće za spavanje, stolice, stolove, hranu, odeću – objašnjava Mitrović.
Dečaci pomažu, ali im uvek kažemo da uzmu samo onoliko koliko mogu da ponesu, pitamo da li treba da odmorimo ili da im ponesemo deo tereta. Momci, po pravilu, odgovaraju da ne treba i da nisu umorni, najčešće i iznesu u kamp ono što su poneli, a isto važi i za povratak. Za četiri godine napravili smo 20-ak kampova na nekoliko lokacija u Srbiji, sa oko 50 porodica. Pored Muškog kampa, imamo i Porodični, Tatin i Orijentiring kamp.
