Anastasija Ražnatović je istakla da je kao mala jedno vreme pohađala školu glume kod njega, a malo ko zna da je baš Mika Aleksić snimio “svadbu veka” – Svetlane Cece Ražnatović i Željka Ražnatovića Arkana.
U ranijem intervju za “Vesti-online” opisao je do detalja svoj susret i upoznavanje sa Željkom Ražnatovićem Arkanom:
– Sećam se dobro te 1991, kada je počeo rat. Moja supruga Biljana i ja slavimo Đurđic i na našu slavu dođe više od 70 gostiju. Sve to počne oko osam uveče i traje do osam ujutro. Zna se – Goran Sultanović prvi dolazi i poslednji odlazi. I tako, povede se razgovor o ratu. I onda u jednom trenutku moja gošća, inače profesorka jugoslovenske književnosti, kaže da nije ni znala da na prostoru Hrvatske žive Srbi! I da to što se tamo događa nema veze sa nama! Smatrao sam da u tom trenutku moramo biti uz svoj narod. Odlučio sam da odem na te prostore gde se vodi rat.
U to vreme je Soni bio izbacio na tržište integrisanu kameru sa mikrofonom i tonom, tešku samo 150 grama. I ta kamera je koštala 1.500 nemačkih maraka, a malo veća, ozbiljnija, Hi8, oko 5.000 maraka. To je tada uvela japanska televizija za emisije dopisničkog reporterskog karaktera. Naravno, nisu se mogle tada kupiti ovde, u Srbiji.
Hteo sam da pokušam da se eliminiše ta grdosija i da se kupi ova Sonijeva kamera. Otišao sam u TV Beograd da razgovaram sa direktorom i kazao ako ne može televizija da nađe pare, naći ću ja. Odemo u Budimpeštu u potragu za tom kamerom moja supruga, njen brat, Nikola Kojo i ja. Nismo je našli u Mađarskoj i produžimo do Minhena. Tamo sam im istresao sve pare iz džepova i kupio tu kameru.
Otišao sam u Tenju, sa Željkom Ražnatovićem Arkanom. Verujte mi na reč da do tada nisam znao ko je taj čovek. A znao sam mnogo ljudi u Beogradu, iz svih sfera života, i ovakve i onakve. Biljana mi je kasnije objasnila ko je Arkan, ona je čitala u novinama o njemu. On je stalno bio na meti stranih dopisnika. U to vreme bio je svetska medijska ličnost. Davao je intervjue, ali je uvek zahtevao original snimljenog materijala i davao ga meni. Takav je bio.
Proveo sam neko vreme na ratištu u Hrvatskoj. Rat ume da iznedri i ono najbolje u čoveku, želju da drugom pomogne, ali ume da pokaže sve zverstvo u čoveku. Preko divnih, dobrih ljudi iz sveta, dobijao sam humanitarne pošiljke, pune kamione, koje su onda išli put ratišta, za taj napaćeni narod, za decu…”, ispričao je Aleksić pre nekoliko godina.
