Svaki put kada imamo svoj stav, svaki put kada damo sebi dozvolu da smo važni i da se naš glas računa, bićemo za korak bliže onome što se zove naša lična sreća.
Izazovi na koje nailazimo primoravaju nas da donosimo razne odluke. Za neke od odluka verujemo da su veoma značajne i doživljavamo ih kao važne i značajne prekretnice koja mogu u velikoj meri odrediti tok našeg daljeg života. Sa druge strane, neke odluke smatramo svakodnevnim, manje važnim i verujemo da nećemo mnogo pogrešiti za koju god opciju da se opredelimo. Nekome je veoma jednostavno da sagleda određenu situaciju i da samostalno odluči šta je za njega u tom trenutku najbolje.
Neko se dugo premišlja, vaga, sagledava sve aspekte ponuđenog, odmerava za i protiv, pravi kalkulacije i kombinuje, i na kraju donosi odluku u skladu sa onim što misli da je najbolje za njega. Neko na život gleda kao na borbu punu teških i važnih zadataka i plaši se da ne izneveri tuđa očekivanja ili je u strahu da ga drugi ne shvate pogrešno pa su i odluke koje donosi najčešće u skladu sa onim što misli da drugi od njega očekuju.
Ima onih koji nikako ne vole da se suočavaju sa odgovornošću i danima ne silaze sa telefona pokušavajuci da od prijatelja, poznanika ili familije dobiju odgovor na pitanje “Šta bi ti uradio na mom mestu?” Bilo kako bilo, na kraju se ipak neka odluka donese. Na koji način vi donosite odluke? Da li prepoznajete sebe u nekoj od ovih situacija? Koliko ste dobri u tom procesu ili je možda bolje pitanje koliko ste komotni u procesu odlučivanja? Šta za vas znači “odlučiti”? Da li vam je u detinjstvu bilo dozvoljavano da odlučujete ili su to uvek drugi činili u vaše ime? Na koga sebi ličite danas kada donosite odluke, da li ste sličniji modelu koji je postavio vaš otac ili ste nalik majci koja možda nije imala pravo glasa?
Kao i u svakom drugom procesu rada na sebi i preispitivanju raznih slojeva uslovljavanja kroz koje prolazimo, isto tako je za nas danas važno da prepoznamo šta je ono što nas vodi kada se nalazimo u situaciji da donesemo neku odluku. Ukoliko smo najčešće slušali: “Ti da ćutiš, niko te ništa nije pitao” ili “Ti imaš da ćutiš i da slušaš” ili možda “Ma nemoj, ti kao znaš nešto o tome” i “Ne mešaj se u to, to nisu tvoja posla”, “Nisi sposobna ni za šta, sve što uradiš – uradiš pogrešno” sigurno da nećemo moći da se osecamo narocito moćno, sposobno i slobodno da govorimo u svoje ime a narocito nećemo biti komotni u biranju onoga što po srcu osećamo da nam je potrebno i da bi nas usrećilo.
