"Ko voli pse, ne bira kakvog će psa voleti. Ko više voli sebe nego psa, mora pažljivo odabrati retkog i skupog psa, zbog koga će još više voleti sebe", rekao je davno veliki Duško Radović. U tih nekoliko reči sadržana je čitava filozofija istinske ljubavi prema našim najodanijim prijateljima, i razjašnjen mit deljenja pasa na "čistokrvne" i "mešance", pri čemu se rasni psi stavljaju na pijedestal. Ali, istina je sasvim prosta i potpuno drugačija...
Pas je pas – nebitno koje je boje, veličine, oblika, težine, da li sa mekom i čupavom ili kratkom i grubom dlakom, rasan ili “mešanac” – on će vas voleti neizmerno i odano, više od sebe. Vi ćete biti njegov gospodar, roditelj, najbolji drug, saveznik, vaspitač, vi ste zapravo njegov čitav Univerzum.
On će vas uvek dočekati “nasmejan” na vratima, srećan do ludila što vas vidi ponovo – bilo to posle nekoliko dana, par sati ili svega pet minuta; on će umeti da vas razgali, oraspoloži, uteši i voli, voli do besvesti, bez granica i razuma. Tako psi vole – toliko jako da oplemene svačiju dušu i spašavaju živote samim pogledom i dodirom.
Psi ne vide razlike u nama – oni će vas voleti bili vi debeli, premršavi, zdepasti, preniski, previsoki, sa stomakom ili bez njega, veoma lepi ili neupadljivi, sposobni ili ne, siromašni, prljavi – njima ništa od toga nije bitno. Oni će voleti ono što je u vama, ono što ste izistinski, oni ne vole vaš fizički oblik i “ljušturu”, oni vole vašu dušu i srce i poslednja stvar koja ih interesuje je kako izgledate i da li ste možda neočešljani i neugledni.
Zašto onda mi ne volimo “ružne” pse? Kakva je to naša ljubav? Izgleda da čovek može mnogo toga da nauči od psa. Pre svega – kako se voli. Bezuslovno, bezgranično, odano i sa zahvalnošću. Zahvalnošću za svaki dodir, pogled, reč, zagrljaj, šetnju, zalogaj hrane. Ii kada bi ljudi tako umeli da vole, ne bi se prelako rastajali.
– Ljudi danas pse gledaju kao statusni simbol, biraju ih po izgledu, i ne trude se da vide pravu suštinu psa. Generalno, u društvu je opšteprihvaćen pogrešan princip pri izboru psa. Tajna je zapravo u tome da pas izabere vas. Bilo na ulici ili u odgajivačnici treba da dozvolite da pas izabere vas, da vam on priđe, jer oni osećaju našu energiju i bolje nego mi znaju mogu li da idu uz nas. Kada čovek bira psa, tada često dolazi do problema – ne može da savlada psa, da ga dobro vaspita, bude mu autoritet, a do svega toga dolazi zbog razlike u energiji čoveka i kučeta – objašnjava srpski šaptač psima Dejan Miletić.
Ako volite i milujete samo rasne psa, sa prezirom gledajući lutalice, zapitajte se šta to o vama u stvari govori? Da li sebe uopšte možete nazvati ljubiteljem životinja? Zapravo, vi i ne znate ništa o mešancima, zar ne? A, oni nisu tako “loši” kao što mislite, upravo suprotno!
– Napušteni psi su lojalniji, zahvalniji, poslušniji, jer su oni upoznali teži život pre nas bez društva, i uvek će vas doživljavati kao do „čopora“, tačnije porodice. Mešanci sa ulice često budu i talentovaniji, sposobniji i sa više veština od rasnih pasa. To je tako jer priroda izvlači najbolje iz svake rase, pa su u mešancima pomešane najbolji geni više vrsta. Oni imaju i čvršći imunitet, jaki su i zdravi, otporniji su na bolesti i povrede, brže se leče, retko se vode kod veterinara – ističe sagovornik.
Čuveni mit “ulični psi su agresivni i nepredvidivi” najčešći je izgovor ljudi kada obrazlažu zašto ne žele ljubimce sa ulica ili iz azila. Psi su prilagodljivi – malo brige, pažnje i nežnosti stvaraju čuda i “uče” ih da budu pitomi i savršeni za svaki dom.
– Ljudi su prepuni predrasuda, a sve zbog manjka edukacije i nedostatka ispravnih informacija. Ulični psi nisu agresivni ili nezgodne naravi, nema razlike u psihologiji pasa, nebitno da li su rasni ili ne. Uglavnom su mešanci koji su u balansu, naučili su da funkcionišu u društvu jer su stalno na ulici okruženi ljudima, oprezni su, umeju da prelaze ulicu… Ako su agresivni, to je isljučivo zbog niza negativnih iskustava, ali čak i te traume brigom i pažnjom mogu da se “prevaziđu”. Čak su poremećaji i problemi u ponašanju češći kod rasnih pasa, zbog pogrešnog tretmana vlasnika – objašnjava Dejan Miletić, koji i sam ima 26 pasa, verovali ili ne!
Priroda zna najbolje
Srpski “Cezar Milan” naglasio je i da priroda uvek zna najbolje, te da su psi “lutalice” često najotporniji psi koji su po “volji prirode”.
– Neretko na ulici srećemo slične mešance koji liče jedni na druge. U pitanju su zapravo “rase” mešanaca, vrsta koju je priroda sačuvala, dala im “blagoslov” da prežive i “opstanu”. Takvi psi su najjači i najzdraviji psi – akcentuje on.
Biti vlasnik četvoronožnog, milog bića je divno iskustvo, pa kakav god bio – rasan ili mešanac. Ali, zašto ne otvoriti svoj um i srce ka psima koji lutaju ulicama, tragajući za toplim domom, malo hrane i nekim ko će im pružiti dom i ljubav. Oni će umeti da uzvrate, više nego što možete da zamislite. Zahvalnost i nagon da vas zaštite u njihovim srcima kucaće večno.
– Za svakog od nas postoji jedan pas na ulici. Velika prednost uličnih pasa je izražena energija koju oni poseduju. Ako želite da udomite jednog, sačekajte da neki mešanac izabere vas sam. Opredelite se za onog koji vam sam priđe i traži vašu blizinu – on vam stavlja do znanja da je izabrao da vas sledi kroz život i bude vam večni saputnik – zaključuje Dejan Miletić.
Iskustva vlasnika koji su udomili napuštene pse
– Moj pas je “ružan”, veliki, crn i nimalo simpatičan na prvi pogled, na ulici je provela tri godine, bila je i pomalo agresivna, s obzirom da su bacali petarde na nju i šutirali je neretko. Mesecima mi je spavala ispred vrata, uprkos tome što su je komšije stalno isterivale, i ja sam zavolela njenu upornost i hrabrost,te mi nije bilo druge nego da joj zauvek otvorim vrata svog doma. Nije lako, trebalo je izlečiti njene traume i nepoverljivost, i otkloniti agresiju i sklonost da čeprka po đubretu kad god izađemo napolje, ali ne bih menjala moju “džukelicu” ni za šta na svetu. Toliko ljubavi, spontanosti i utehe nikada ni od koga nisam dobila – priča mlada Beograđanka sa Voždovca.
Jedna starija Beograđnka ima dva psa, oboje je pronašla na ulici. Prvo ih je samo hranila i vodila računa o njima dok su obitavali na ulici, ali vremenom se vezala toliko da je rešila da ih udomi. Kaže da ju je niko nikada nije tako voleo.
– Živim sama, i oni su mi najbolje društvo. Ne mogu da zamislim život bez njih. Imaju svoju sobu, kuvam im hranu, šetam tri puta dnevno – što nije lako jer se veliki i umeju da me žestoko “vuku” nekada, ali ništa mi nije teško za njih. Hranim još nekoliko pasa u naselju, ako ne mogu da im pružim dom, potrudiću se da bar ne budu gladni – ispričala je ona za naš portal.
