Javnost se odmah podelila. Dok je pojedinim ljudima bilo hako simpatično da ih vide zajedno, drugi smatraju da to nikako nije smelo da se dogodi. Psihoterapeut i filozof Mirej Paunović, u emisiji “Uranak” na televiziji K1 otkriva da li ga je iznenadila ovakva reakcija ljudi i zbog čega osuđujemo i targetiramo ljude koji ne misle kao mi?
– Nije me iznenadila reakcija, jer u našem individualističkom društvu nama nije jasno ko smo. Naš identitet je mutan, a kada je to tako, onda su nam potrebne neke uloge ili pastiri društva na koje ćemo projektovati naše idealno ja, a to je u ovom slučaju Novak Đoković. Kada mi projektujemo naše idealno ja, oni postaju naši narcistički produžeci, koji predstavljaju naše grandiozne ambicije i fantazije. Ako je neko naš produžetak, onda on više nije ličnost, Đoković više nije osoba, nego on je predstavnik srpstva i on kao takav ne može da sedi sa nekim ko predstavlja Albaniju – kaže Mirej Paunović i dodaje:
– Mi smo u jednom narcističkom društvu i naša narcistička kultura je okarakterisana tim patologijama identiteta, a one su propraćene nejasnim granicama. To znači da mi nemamo jasne granice, drugi su naš produžetak. Ako je taj neko drugi naš produžetak, onda je on nešto isto što i mi. Mi tada ispred sebe ne vidimo osobu, nego neki simbol nečega što nama znači. Zvuči kontroverzno, ali Novak Đoković je pre svega osoba, pa onda teniser, pa onda predstavnik Srbije, može da priča sa kime god želi. Na nama je uvek pritisak da imamo neko mišljenje, da ne budemo suzdržani i da donosimo zaključke, tako da to i jeste jedna posledica ovakvog društva.
Psihoterapeut Paunović ističe da u našem društvu reč smrt ne postoji.
– Sad smo svi odvojeni, emancipovani, svi sve znamo i mi smo svi večito mladi, smrt za nas ne postoji. Mi kao društvo nemamo odnos prema smrti, a to znači da ako nemamo dobar odnos prema smrti, nemamo dobar odnos ni prema životu – kaže Mirej i objašnjava da često ne čujemo vapaje za pomoć drugih, kao i da mislimo da ćemo zauvek ostati mladi.
– Mi nečujne vapaje za pomoć ne čujemo u našem društvu. Mi nismo društvo koje je fokusirano na smrt, uvek guramo ispod tepiha. U srednjem veku smrt je bila uobičajena stvar, a sada se smrt skriva, jer bismo svi da budemo večito mladi, da produžimo mladost. Sve se više i više operacija radi, da bismo izgledali. To je zato što imamo loš odnos prema smrti. U našoj kulturi nema prostora da se priča o smrti. Vi ovde retko kada možete da čujete da se priča o smrti i suicidu. Uglavnom pričamo tek kada se desi. Problemi su marginalizovati, kao i pojedinci, U tim situacijama, osobama kojima je potrebna pomoć ne ostaje ništa drugo, nego da na taj način iskaže koliko mu je bilo teško. To je taj nečujan vapaj.
Volimo da čitamo i slušamo o patnji, ali ne volimo da pomognemo.
– Mi volimo da čujemo o patnji, da čitamo, nekad se i površno saosećamo, ali zato ne pomognemo prijatelju, komšiji. Razmišljamo o nekim apstraktnim stvarima i patnji, a nismo tu za našeg bližnjeg. Još jedna stvar, nekada uživamo u patnji, zato što vidimo koliko je nekome drugome loše, a nama je dobro. Opet je to neka vrsta straha od sopstvene smrti. Činjenica je da ćemo mi svi umreti, ali je nama to u ovom društvu toliko strano, toliko ne razmišljamo i nemamo odnos prema tome, da sama pomisao i znaci starenja kod mnogih izazivaju napade panike i anksioznost. Mi smo potpuno odsečeni od naše smrtnosti, ali mislim da za ovo društvo ipak ima nade – zaključio je psihoterapeut i filozof Mirej Paunović u emisiji “Uranak” na televiziji K1.
