Dejvid Baraš (David Barash) profesor psihologije na Vašingtonskom univerzitetu napisao je knjigu o poligamiji. U jednom članku koji se skoro pojavio u stranim medijima, profesor evolutivne biologije objašnjava da samo zato što monogamija nije prirodna za ljudsku vrstu to ne znači da nije moguća ili da nije poželjna. U stvari, mi često najbolje radimo one stvari koje i nisu tako lake za nas. Za neke sviranje violine, na primer. Monogamija ili „dok nas smrt ne rastavi“, za neke druge.
Ipak, šta je sa našom biološkom predispozicijom za poligamijom, što je sasvim suprotno od vernosti jednoj osobi. Treba razlikovati poliginiju, gde čovek ima više žena, i poliandriju, gde jedna žena ima više od jednog muža. Profesor Baraš objašnjava da biološke dobrobiti poliandrije nisu baš najjasnije, „ali to nije demoralisalo mnoge žene.“
Pitanje je, piše Psychology Today, ako imamo evolutivnu predispoziciju za poligamiju, zašto moderno društvo, posebno u Zapadnom svetu, brani monogamiju, što dalje ide protiv naše „životinjske“ sklonosti za više seksualnih partnera? Treba podsetiti da ipak postoji nekoliko životinjskih vrsta koje imaju jednog partnera za ceo svoj život i čak će odbiti nove nakon smrti partnera.
Čak 80% ranijih društvenih zajednica bile su poligamne, pa zašto su onda kasnije populacije postale monogamne? Nauka nema odgovor na to, mada postoje razne teorije. Jedna od njih jeste da je prednost monogamije prisutnost „oba roditelja“ u podizanju dece (posebno kod ljudske vrste gde su novorođenčad bespomoćna). I ne samo to, nama je potrebno mnogo više od same fizičke pomoći.
Ako se vratimo profesoru Barašu, on kaže da poligamija, iako „urođena“ nije baš najpovoljnija za ljude. Možda neki muškarac pored svoje supruge sanja da ima harem, ali istina je da samo sultan dobija. Ostali muškarci neće biti tako srećne ruke.
Monogamija možda nije „prirodna“ za ljudsku vrstu, ali većina nas misli da je to najbolji izbor.
