Napravili ste prekršaj i saobraćajac je to video. Kada vam je već izvučen novac iz džepa, da bar saznate gde odlazi. Evo odgovora.
Trideset odsto novca od kazni u saobraćaju ide lokalnim samoupravama, a ostalo republičkom budžetu.
Profesor Saobaćajnog fakulteta u Beogradu Milan Vujanić smatra da novčana sredstva od saobraćajnih kazni treba ulagati u podizanje bezbednosti saobraćaja.
– Pošteno bi bilo da oni koji krše propise i narušavaju bezbednost na putevima ujedno i finansiraju povećanje bezbednosti saobraćaja – rekao je Vujanić, koji je i predsednik Nadzornog odbora Puteva Srbije.
Vujanić navodi da je novac od kazni Zakonom o bezbednosti saobraćaja bio prvobitno namenjen finansiranju bezbednosti saobaćaja, ali da su kasnijim izmenama ta sredstva opredeljena za unapređenje policije, dok lokalne saomouprave uglavnom pokušavaju da ga koriste za asfaltiranje puteva i saobaćajnu infrastrukturu.
U Srbiji je 2001. godine u saobraćajnim nesrećama poginulo 1.274 ljudi. Taj broj se prepolovio 2010. kada je bilo 660 žrtava, tako da je u proseku broj poginulih smanjivan za 60 lica godišnje, objašnjava Vujanić.
Posle takvih rezultata, zbog preusmeravanja novca namenjenog za bezbednost saobraćaja i video nadzor u druge svrhe, već u 2011. broj žrtava se povećao pa je u saobraćaju je poginulo 728 ljudi, kaže Milan Vujanić, tvrdeći da su „ti životi izgubljeni zbog pogrešne politike za bezbednost saobraćaja”.
Prema njegovim rečima, u 2013. broj poginulih je smanjen na 684.
– Razvijene zemlje poput SAD, Australije, Engleske, Japana, Danske, Švedske… imaju dobro propisane kazne koje odgovaraju delu i odvraćaju od novog činjenja prekšaja – ističe Vujanić uz ocenu da je veoma važno da svi budu podjednako pogođeni kaznama.
– Nije isto kazniti sa 5.000 dinara učesnike u saobraćaju sa velikim primanjima i one sa platom od 15.000 dinara – ukazuje on.
Srbija je uvela sistem sakupljanja kaznenih poena i oduzimanja dozvole, nakon čega je predviđeno pohađanje seminara, plaćanje, razgovori sa psiholozima i drugo. Vujanić smatra da su ti vozači dosta „izmaltretirani” i da kada ponovo dobiju dozvolu, sigurno neće nastaviti „po starom, da krše propise”.
Odnos prema sankciji je, kako ocenjuje, izuzetno važan i suština nije u izricanju velike kazne već da nesavesni vozači budu u takvoj situaciji da zbog načina kažnjavanja promene ponašanje u saobraćaju.
Konstatujući da se veća bezbednost na putevima može postići menjanjem svesti vozača, video nadzorom i uvođenjem odgovarajućih kazni, on je međutim, naglasio da se protivi povećanju kazni za saobraćajne prekšaje do nerazumnih granica, već da treba ulagati u akcije i kampanje za povećanje bezbednosti saobraćaja.
– Razvijeni zapadni svet ubeđuje vozace da ne prave prekšaje i ugrađuje video nadzor. Činjenica je da tamo gde učesnici u saobraćaju vide da je saobraćaj kontrolisan izbegavaju da prave prekršaje i ja sam pre za to da se poveća nadzor – kaže Vujanić.
Prema njegovim rečima, bilo je predviđeno da se očitavanjem vremena na kartici za putarinu, koja je na primer uzeta u Beogradu i plaćena na naplatnoj rampi u Nišu, utvrdi da li je neko vozio brže od 120 km/h, tako da bi automatski bio konstatovan prekšaj i vozač bi morao da plati kaznu bez ikakvog postupka dokazivanja, ali se to ne primenjuje.
Drugi segment propisa iz oblasti saobraćaja koje treba unaprediti se, prema njegovim rečima, odnosi na puteve, koji su naš najskuplji infrastrukturni objekat.
Vujanić navodi da je svuda u svetu primenjeno da se od sredstava za ulaganje u gradnju ili održavanje puteva najmanje 10 odsto mora trošiti na povećanje bezbednosti saobraćaja.
