Uz mobilne telefone i brojne aplikacije kojima je moguće pratiti naše kretanje, dodajemo još jedan sistem nadzora. Reč je o sistemu koji beleži registarske tablice i skladišti ih u bazu podataka.
Ubrzan razvoj tehnologije i elektronskih uređaja, osim brojnih prednosti, doneo je i potencijalne opasnosti po ljudske slobode. Već znamo da nas nadziru pomoću interneta i smartfon uređaja, ali postoje i drugi načini da se prati i dokumentuje nečije kretanje.
Reč je o saobraćajnim kamerama koje beleže registarske tablice i čuvaju podatke o tome gde i kada je snimak nastao.
Na taj način moguće je posredno pratiti kretanje vlasnika ili osobe koja vozi automobil, čak i kada ona sa sobom ne nosi nikakav elektronski uređaj.
Možda je naša zemlja još daleko od toga, ali u Sjedinjenim Državama ozbiljno su zabrinuti zbog ovog sistema nadzora. Naime, u toj zemlji za postavljanje kamera i snimanje angažuju se privatne kompanije koje sklapaju ugovor o saradnji sa lokalnim ili državnim vlastima.
Osim radi kažnjavanja saobraćajnih prekršilaca, snimke mogu koristiti i druge državne službe i organi reda kako bi pratili kretanje osumnjičenih za razna krivična dela koja nemaju veze sa saobraćajem.
Problem je što ova oblast nije precizno regulisana zakonom, pa postoji opravdana bojazan od zloupotrebe i ugrožavanja privatnosti.
Takođe, ne postoji tačno propisana obaveza koliko dugo se takvi snimci smeju čuvati. Neke privatne firme ih čuvaju godinama, dok ih druge brišu na svakih nekoliko meseci.
I to nije sve. Osim organa reda, snimcima mogu pristupati i osobe ili privatne kompanije koje se bave zaplenom imovine dužnika, i ko zna ko sve ne, tvrde organizacije koje se bave ljudskim pravima i slobodama.
Precizna statistika ne postoji, ali jedna od firmi koja se bavi snimanjem vozila i registarskih tablica hvali se da njena baza pokriva čak 40 odsto svih putničkih vozila i kamioneta u SAD. Magazin Wired prenosi da jedna od većih kompanija za nadzor, Vigilant, ima blizu dve milijarde snimaka u svojoj bazi podataka.
Što je još gore, ove kompanije su zaštićene od uvida javnosti, s obzirom na to da partneri kojima dostavljaju snimke po ugovoru ne smeju da otkrivaju medijima svoj izvor.
Na osnovu svega, stiče se utisak da su organizacije za zaštitu ljudskih prava i ličnih podataka sa pravom zabrinute, ali i da možda vode unapred izgubljenu bitku.
