Doroti Hodžkin je bila britanska hemičarka, osnivač je proteinske kristalografije, dobitnica Nobelove nagrade kao i brojnih drugih priznanja.
Doroti Meri Kroufut rođena je 1910. u Kairu, gde joj je otac Džon Kroufut radio kao arheolog. Prve četiri godine svog života, Doroti je provela u Egiptu da bi nakon početka Prvog svetskog rata prešla u Englesku gde su se o njoj starali prijatelji i rođaci. Nakon završetka rata, njena majka odlučuje da se vrati u Englesku i preuzme brigu o deci i posveti se njihovom obrazovanju. Jedno od prvih većih dostignuća koje je Doroti postigla bilo je otkriće strukture holesterola već 1937. godine.
Sledeći veliki projekat na kome je radila bilo je istraživanje strukture benzilpenicilina. Kroufutova je zapanjila svoje oksfordske kolege novom metodom kojom je koristila. Primena rendgenskih zraka u rešavanju biohemijskih problema bilo je nešto potpuno novo u to vreme. Doroti je rano ustanovila da benzilpenicilin može da kristališe na veći broj načina i da sam molekul ima neobičnu cikličnu strukturu koja se može naći u čak četiri oblika.
Ovo je predstavljalo potpuno nov kristalografski problem. Počevši od pretpostavke da trinaestočlani laktamski prsten nije dovoljno stabilna konfiguracija, nakon predanog istraživanja, dr Hodžkin je ustanovila da se penicilin sastoji od dva prstena ugljenikovih atoma sa azotovim heteroatomom.
Do ovog saznanja, na kome su još od otkrića penicilina radili najeminentniji naučnici sveta, Doroti je došla 1945. Ovo otkriće je dovelo do sintetisanja prvih hemijski modifikovanih penicilina šireg spektra od postojećih koji će spasiti milione života. Interesantno je i da je prilikom vršenja komplseksnih proračuna potrebnih u sprovođenju rendgenske kristalografije, Hodžkinova koristila jedan od prvih IBM analognih računara, što je ujedno bila i jedna od prvih primena računara u biohemiji.
Nakon ovog istraživanja, Doroti se posvetila istraživanju strukture vitamina B12, čiji je molekul čak četiri puta veći od penicilinskog. Koristeći se različitim dostupnim kristalima ovog vitamina, dr Hodžkin je počela da se fokusira na pozicioniranje težih atoma unutar molekula. Uskoro, zaključila je da je B12 zapravo jedan od porfirina, tip molekula povezan sa hlorofilom. Krajnju strukturu dala je 1954. Njeni savremenici ocenili su da je to bio jedan od najbriljantnijih primena rendgensko kristalografskog pristupa.
Njen omiljeni i najduži projekat bilo je istraživanje strukture proteina insulina. Istraživanje je počela već 1935. sa nadom da će otkriće strukture pomoći u pronalaženju novih tretmana za obolele od dijabetesa. Iako jedan od najmanjih proteina, sastoji se iz niza od samo 51 amino kiseline, Hodžkinovoj je trebalo 34 godine da konačno dešifruje trodimenzionalnu strukturu insulina. Koristeći se rendgenskom kristalografijom, različitim kristalima insulina kao i insulinom dobijenim od svinja, napredak je tekao polako.
Za konačno rešenje bio je od velikog značaja i napredak na računarskim sistemima, bez kojih kompleksne proračune jednostavno nije bilo moguće izvesti. Projekat koji smatrala svojom prvom ljubavi konačno je završila 14. avgusta 1969. davši trodimenzionlni prikaz insulina.
Kao veoma plodonosna naučnica i cenjen akademik, Doroti je za svog života primila niz priznanja. Svakako najznačajnija bila je Nobelova nagrada za hemiju koju je primila 1964. „za utvrđivanje tehnikama H-zraka strukture važnih biohemijskih supstanci”. Hodžkinova je jedna od samo 33 žene kojima je dodeljena Nobelova nagrada.
Godinu dana kasnije, 1965, od britanske kraljice Elizabete II uvedena je u Red zaslužnih građana (engl. Order of Merit). Popunila je mesto koje je do smrti imao Vinston Čerčil. Član Kraljevskog društva, najeminentnijeg britanskog naučnog udruženja, bila je od 1947. a od istog je 1976. dobila prestižnu nagradu – Koplijevu medalju. U periodu između 1970. i 1988. bila je rektor Univerziteta u Bristolu. Bila je predsednik Pugvaša, međunarodne organizacije koja okuplja akademike u cilju smanjenja opasnosti od oružanih konflikata velikih razmera.
