Celom svetu se apeluje da dostavlja pomoć jer naša država nije sposobna sama da brine o svom narodu, ali ako se budemo na ovakav način ponašali prema velikodušnim donatorima, pomoć nećemo dobijati. Portal Teleprompter.rs prenosi priču Mirjane Stanković, Srpkinje iz Austrije, koju su državni službenici i birokratija onemogućili da dostavi humanitarnu pomoć u poplavama razoreni Krupanj.
Pismo Mirjane Stanković poslato redakciji portala Teleprompter.rs, koja je rođena u Srbiji ali već godinama živi u gradu Insbruku, u Austriji prenosimo u celosti.
Morala sam da napišem ovo pismo. Ne znam da li će ga neko pročitati ili objaviti, ali moje razočaranje, patnju i bol jednostavno ne mogu drugačije da savladam.
Sa velikom pažnjom sam pratila poplave i nesreću koja je zadesila naš narod. Svakog dana sam se pitala: „Gospode bože, pa zar sad i ovo, zar ovaj narod nije dovoljno propatio?”, ali odgovora nije bilo.
Imajući u vidu to da sam akivista u klubu „Bratstvo iz Inzburka”, znala sam da ne smemo sedeti skrštenih ruku. Okupili smo se, napravili plan rada i krenuli u akciju prikupljanja pomoći.
Interesovanje našeg naroda da pomogne voljenoj zemlji bilo je veliko. Za samo pet dana sakupljeno je oko 10 tona namirnica, garderobe, hrane i higijenskih sredstava. Akcija je bila velika, danju smo išli na posao, a noću skupljali, sortirali, pakovali i spremali humanitarnu pomoć.
Doneta je odluka da se naća pomoć uputi u crkvu u Krupnju. Bili smo u kontaktu sa svestenikom Miodragom Vasiljevićem kao i sa našim konzularnim predstavništvom u Salcburgu. Od njih smo dobijali uputstva o tome kako bi trebalo organizovati transport za Krupanj. Pošto u našem klubu ima članova iz Bosne i iz Srbije, odluka je donesena da pomoć podelimo na dva dela. Pomoć za Bosnu je krenula još 22. maja.
Konačno je stigao i taj petak, 23. maja. U 21 sat krenuli smo ka Srbiji. Robu smo natovarili u četiri kombija. U svakom kombija bila je ista količina namirnica i u svakom kombiju je bio spisak svih svih stvari. Krenulo je šest vozača, predsednik kluba Gostimir Marić i ja.
Kada smo kretali na put, ispred kluba nas je ispratila masa ljudi, ne samo članova kluba, već i ostali ljudi koji su se nalazili u blizini. Svi su tražili od nas da pozdravimo Srbiju, da prenesemo velike pozdrave našem narodu i da im prenesemo poruku koja glasi: „Iako smo daleko, naše srca su sa njima i pomagaćemo sve dok bude bilo potrebno”.
Vozili tokom cele noći ali nismo bili umorni. Želja nam je bila da što pre stignemo i pomognemo.
Tačno u 7 sati 24. maja, stigli smo do graničnog prelaza Horgoš. Sa mađarske strane prošli smo bez ikakvih problema. Čak su nam dozvolili da vozimo preko travnjaka da ne bi čekali u koloni. I tako stižemo do granice NAŠE zemlje.
Parkirali smo automobile, pokupili dokumentaciju i krenuli u zgradu da završimo sa procedurom, ne sluteći da upravo tada počinje naš hod po mukama.
Prvo nam je rečeno da ni jedna kancelarija ne obrađuje papire za humanitarnu pomoć. Išli smo od kancelarije do kancelarije dok se konačno jedan službenik nije javio nudeći pomoć. Obavestili su nas da će procedura da traje oko dva sata da smo slobodni da popijemo kafu u kafeu.
Malo smo bili razočarani jer smo se nadali da će se procedura brže okončati. Želja nam je bila da što pre stignemo u Krupanj, ne samo da podelimo robu vać i da porazgovaramo sa narodom i eventualno pripremimo sledeću akciju.
Posle dva sata čekanja, obavestili su nas da našu robu moraju da pregledaju tri inspektora i to će da potraje. Sedeli smo napolju, odnosno, stajali na temperaturi od 29 stepeni. Prvi inspektor je došao, pa onda drugi, a trećeg smo čekali jer uopšte nije bio na graničnom prelazu.
Pitali smo službenike zašto je to sve potrebno, na šta smo dobijali nesigurno odgovore uz obrazloženje da je to sve procedura. Pošto je će kucnulo 11 sati, što znači četiri sata stajanja i čekanja, rešila sam nešto da preduzmem.
Prvo sam pozvala ambasadu u Beču i obavestila ih o tome šta se dešava. Dobila sam odgovor da to nije u njihovoj nadležnosti i da me razumeju, ali da ne mogu da pomognu.
Onda sam zvala informativni program RTS-a i ispričala im šta nam se dešava, ali odgovor je bio isti. Zvala sam po celoj Srbiji gde sam koga znala i tražila pomoć.
Strpljenje je popuštalo. Bili smo umorni, sunce je peklo, ali naša želja da odemo za Krupanj bila je veća. U oko 13:30 izašao je službenik sa svim papirima i obavestio nas da ipak moramo da idemo za Beograd do carinskog terminala. Mi smo se pobunili i krenuli da negodujemo, ali je on obećao da će zvati tamo da nas puste preko reda i da je potrebno samo da nam lupe pečat. Nismo imali izbora. Misleći da je najgore prošlo, seli smo u automobile i krenuli ka Beogradu.
U Beograd smo stigli oko 17 časova. Opet smo uzeli dokumentaciju i otišli u zgradu sa nadom da ćemo dobiti taj pečat i krećemo dalje. Prišli smo šalteru, dali sva dokumenta i objasnili o čemu se radi. Oni su nas čudno gledali i pitali nas šta mi uoošte hoćemo. Rekli su nam da oni ne mogu da nam daju nikakav pečat. Još su nam rekli da je potrebno da se sprovede potpuno nova procedura.
To je značilo da bi našu robu trebalo da pregleda pet inspektora, ali pošto je to već bila subota, inspektori nisu radili! Rekla sam im da smo to sve uradili na granici i da smo tamo proveli ukupno šest sati. Njihovo odgovor je bio: „To nas ne interesuje. Mi imamo našu proceduru”.
Suze su mi išle na oči. „Bože da li je to moguće?!” Mi nosimo pomoć. Nosimo hranu i vodu za naš narod, a ovde nas maltertiraju kao poslednje…
U Beogradu su nam još rekli da su svi lageri prepuni pa i da želimo da ostavimo pomoć u Beogradu ne bismo mogli.
Da tragedija bude još veća, oko 18 časova u krug trminala stigla su još dva kombija iz Inzburka ispred KUD-a „Ostrog” koja su celog dana lutala Beogradom jer njihovu robu nije hteo niko da primi! Slali su ih od lagera do lagera. Oni su svu humanitarnu pomoć nosili Crvenom krstu.
Posle tri sata čekanja, ponudili su nam rešenje da sva roba ostane na carinskom terminalu, a sveštenik da stupi sa njima u kontakt i da naredne nedelje dođe da preuzme humanitarnu pomoć.
Suze su same tekle. „Pa da li ja ovo sanjam? Da li gledam neki loš film?”, pitala sam se. Prešli smo 1.200 kilometara da bi smo sve to ostavili u Beogradu.
Šta je sa narodom? Šta je sa decom? Šta je sasvim ljudima koji nemaju krov nad glavom? Šta je sa bebama kojima je potrebno mleko, flašice i cucle? Ja sam sve to imala i želela sam da im to podelim… Šta da kažem narodu u Inzbruku? Odlučila sam da ću ipak sve to predati i da ću preneti sve pozdrave i sve želje naših ljudi iz dijaspore.
Suze su i dalje tekle. Ja volim svoju zemlju. Ja sam ovde rođena i svoje ćerke, iako su rođene u Austriji, naučila sam da je Srbija jedina njihova domovina. Ovo je moja zemlja. Ja sam moje najlepše godine provela u njoj. Živim daleko, ali moje srce i moje misli su u Srbiji.
Samo sam došla da pomognem, da podelim patnju sa tim narodom, a ONI su mi stali na put. Da li može neko da mi kaže: „Dokle će u ovoj zemlji jedan papir da bude vredniji od nečijeg života? Da papir bude vredniji od bolesne starice, od gladnog i bosog deteta, od plača tek rođene bebe?!”
A onda je u meni proradio inat. Neću dozvoliti da birokratija uništi tu ljubav. Da uništi moju volju da pomažem mom narodu, jer ja Srbiju nosim u srcu i odatle je niko nikad ne može izbrisati.
