'Kao oproštajni poklon iz Beograda lekar je mojoj mami dao spisak stvari koje ne smem da radim godinu dana: nema čokoloda, sira, gaziranih pića, kafe, seksa, sporta i sunčanja' kaže Piter.
O tome kakav utisak zdravstveni sistem u Srbiji ostavlja na strance i koliko se on razlikuje od zapadnih zemalja, najbolje možemo da vidimo iz primera Pitera Holmsa koji je imao nesreću da zadobije ozbiljnu povredu glave tokom vožnje džet-skija na Savi, posle čega je bio u komi. Osam dana koje je preležao u srpskoj bolnici ostavili su snažan utisak na njega i njegovu porodicu, a bizarnost je postala veća kada su stigli u domovinu gde su im lekari rekli da su uputstva za oporavak dobijena u Srbiji totalno pogrešna.
Tri godine posle ozbiljne povrede u džet-ski nesreći, Piter Holms piše iskreno o svom putu do ozdravljenja i stvarima koje vam niko ne kaže kada su u pitanju povrede glave.
Prenosimo vam njegovo iskustvo u potpunosti:
– Ja baš i nisam Beri Grills, ali pre tri godine ovog meseca, po vrućem i sunčanom danu na reci Savi u Srbiji, ostavio sam svoj strah po strani i stao na džet skije po prvi put.
Obećana mi je uzbudljiva, ali bezbedna vožnja na reci Savi u društvu iskusnog džet-ski vozača iz popularnog sportskog kluba u Beogradu. Crven kao rak, od provedenog predhodnog dana na plaži, rizik od prisilnog upadanja u hladnu vodu, nije mi delovao tako strašno. Nisam dobar plivač, ali sam dobio zaštitni prsluk. Nijedan vozač džet skija nije nosio kacigu. “Samo napred” govorila je moja familija i ja sam to uradio.
Par sekundi kasnije, moj džetski se sudario sa drugim vozilom i moj život je okrenut naglavačke.
Ne sećam se nesreće, pronađen sam onesvešćen , okrenut naopačke.
Moja sestra Viki, koja je vozila džet skije istog trenutka kao i ja, prva je došla do mene nakon što je čula nešto što je ličilo na manju eksploziju. Pošto me je pronašla u velikoj lokvi krvi, mislila je da sam mrtav. Doktori veruju da sam glavom udario u džet skije. Mladi vozač koji je bio u mom društvu je imao prelom noge.
Odvučen sam na obalu, gde me je moja majka čuvala u naručju sve dok nije stigla hitna pomoć. Imao sam, kako su doktori rekli, nekoliko veoma ozbiljnih povreda mozga i proveo sam 10 dana u komi od 14 avgusta, kada sam doživeo nesreću.
The Glasgow Coma Scale (GCS), skala koja se svuda u svetu koristi da se oceni stepen kome, klasifikuje pacijente u skali od 3-15, 3 je mera za najteže stanje. Po GSC 5 šanse za preživljavanje su jako male. Ja sam početno klasifikovan kao 4, jedan više od Top Gear vozača Richard Hammonda. Kada budeš tako klasifikovan ne dobiješ baš priliku da ispričaš priču.
Nesreća je napravila haos za mene i moju porodicu, ali ja sam još tu i radim na svom oporavku. Stalno ponavljam sebi da ne smem da dozvolim da par sekundi na džet skijama odredi pravac mog života. Promeni moj život da, ali ne i da ga obeleži.
Fizički, ja sam sada dobro (ne obazirući se na povredu nosa i par ožiljaka), i veoma sam zauzet trenirajući za Veliku Severnu Trku (drugi najveći polumaraton na svetu) sledećeg meseca u cilju skupljanja novca za Headway (humanitarna organizacija za pomoć onima sa povredama glave). Ali, kao što ćete u Headway-u čuti, povrede glave je malo teže razumeti. A ono što ne možemo razumeti, često nas i plaši.
Niko ne voli da priča o povredama glave, ožiljci su najčešće psihičke prirode – nevidljivi ali veoma stvarni i bolni- i najčešće vode ka osećaju sramote i ćutanju čak I među jako dobrim prijateljima. Tužno, mi jako često čujemo “udaren u glavu” kao način uvrede. Ja sam udaren u glavu u pravom smislu te reči, ali sada napokon vidim svetlo na kraju dugog tunela i nadu da ću na neki sitan način moći da pružim ohrabrenje onima koji se suočavaju sa sličnim problemom. To je razlog zbog kog pišem ovaj članak i to je razlog zbog kog trčim Gateshead u nedelju.
Proveo sam 10 dana u komi nakon nesreće koja mi se dogodila na odmoru, od toga sedam dana sam proveo u Beogradskom Urgentnom centru. Doktori u Beogradu su spasli moj život, ali po rečima mojih roditelja uslovi su bili poprilično loši. Mojim roditeljima su bile dozvoljene jako kratke posete svakog dana, gledali su me vezanog za krevet kao nekog zatvorenika, jer bolnica u Beogradu nije imala specijalne krevete sa zaštitnom ogradom specijalno napravljene da se obezbedi sigurnost pacijenta.
Premešten sam avionom na aerodrom u Lidsu 22.avgusta (hvala Bogu na osiguranju tokom odmora) i primljen na intenzivnu negu u Lids-u. Kao oproštajni poklon iz Beograda lekar je mojoj mami dao spisak stvari koje ne smem da radim godinu dana: nema čokoloda, sira, gaziranih pića, kafe, seksa, sporta i sunčanja.
Naravno, doktori u Engleskoj su mi savetovali da ignorišem spisak zabrana iz Beograda – kaže ovaj mladić.
Piter dalje priča o tome kako je imao odlučnu negu u bolnici u Britaniji i kasnije u Njujorku i da je oporavio mnogo bolje nego što su lekari prognozirali, piše „
