Kažu da rat u čoveku probudi sve životinjsko. Jedan od dokaza da u mračnim vremenima čovečanstva, postoje ljudi koji svojim delom postanu baklje u mračnim hodnicima ljudskosti.
Tog 21. januara 1993. godine na trebinjskom pločniku svoj mladi život, u zalog za ljudskost, dao je tad dvadesetsedmogodišnji Srđan Aleksić.
Srđan Aleksić rođen je 1966. u Trebinju. Njegov otac Rade bio je košarkaški trener, majka mu je rano umrla, a brat poginuo u udesu motornim zmajem u blizini Trebinja. Srđan je bio svestran mladić. Bio je pionirska plivačka nada bivše Jugoslavije, bavio se glumom u amaterskom pozorištu.
Dana 21. januara grupa rezervista Vojske Republike Srpske,kojoj je i Srđan služio, napala je na sred pijace i fizički maltretirala Srđanovog poznanika Alena Glavovića. Srđan je u tom trenutku bio u kafiću sa prijateljima, kad je ugledao tu scenu. Kažu da je hitro ustao od stola i krenuo napolje. Aleksić je četvorici nasilnika prišao, odgurnuvši jednog od njih.
U tom trentku, Alen je uspeo da se otrgne i pobegne od napadača. Međutim četvorica vojnika ustremili su se na Srđana-„izdajnika”. Počeli su ga krvnički udarati, sve dok Aleksić nije izgubio svest. Srđan je od zadobijenih povreda pao u komu, a šest dana posle kobnog napada 27. januara, mladi trebinjski heroj napustio je ovaj svet.
Otac Srđana Aleksića, napisao je rečenicu na umrlici svog sina, koja je ušla u nvoiju istoriju:
„Umro je obavljajući ljudsku dužnost.”
Herojski čin mladog Trebinjca nije ostavio region ravnodušnim. Negovo delo vinulo se u besmrtnost i prevazišlo sve ovozemaljsko.
Mnoge ulice u gradovima bivše Jugoslavije nose ime ovog čoveka, čiji je plemeniti čin zasvetleo poput baklje u najtamnijim danima.
