Antički narodi su imali izreku 'Ukoliko nešto nije dobro za sve ljude, onda uopšte nije dobro'. U Africi, to se kratko i jasno kaže - 'Ubuntu', a mlada Banjalučanka Maja Risović za Dnevno.rs otkriva kako će koncept sveta bez novca stići i na Balkan.
– Kada sam bio mlad, verovao sam da je novac najvažnija stvar u životu. Sada, kada sam ostario – to znam – rekao je jednom prilikom Oskar Vajld.
Zaista, onaj ko kaže da je novac sporedna stvar ga očigledno ima u izobilju. Mrzimo ga i krivimo za većinu nesreća čovečanstva, a ipak ne možemo da zamislimo kako bismo funkcionisali bez njega. Majkl Telinger može, i ne samo da može već i radi na stvaranju sveta bez novca, a u tome mu pomaže i Banjalučanka Maja Risović. Ona je za Dnevno.rs otkrila kako joj to polazi za rukom.
Kada je igrom slučaja pročitala priču o Ubuntu zajednici u Africi, Maja je osetila neverovatnu želju da se uključi u rad ove komune:
– Otišla sam tamo jer nikada nisam osećala da zaista pripadam bilo gde. Premda sam živela u različitim državama i upoznala kroz život veliki broj ljudi, uvek sam osećala da mi nešto fali. Kada sam pročitala tekst o Ubuntu zajednici, osetila sam da me nešto “zove” da im se pridružim. Mada nisam znala šta me čeka, znala sam da je to pravi korak. Nisam se prevarila, po prvi put sam među ljudima koji me razumeju i vole baš ovakvu – počinje priču Maja za Dnevno.rs.
Tvorac Ubuntu zajednice je Majkl Telinger, pisac iz Južne Afrike, koji kaže da mu je cilj društvo u kome će se članovi međusobno voleti umesto da se plaše jedni drugih. U takvoj zajednici ljudi koriste svoje talente za dobrobit cele komune. Krenuo je sa jednom malom zajednicom, sa ciljem da je učini nezavisnom od novca, a da zatim taj koncept proširi na obližnje selo, a u idealnom slučaju i na ceo svet:
– To selo je malo, ima oko 4.000 stanovnika, a puno potencijala za našu ideju. Plan nam je da ljude edukujemo o poljoprivredi, stočarstvu, stolarstvu, građevini… sve dok ih ne osposobimo da rade jedni za druge, bez novca – kaže Maja.
Kako objašnjava, ukoliko nisu u mogućnosti da nešto naprave sami, razmenjujemo sopstvene proizvode za to što im je potrebno.
– Mislim da je moguće da jedna mala zajednica funkcioniše na ovaj način. Sa dobrim poznavanjem poljoprivrede i stočarstva, zajednica može da bude potpuno samostalna u pogledu hrane. Odeću takođe možete praviti sami, a vodu dobijati iz bunara. Život bez struje je moguć, ali nema potrebe za tim – moguće je napraviti solarne panele, vetrenjače i razne druge sprave za proizbodnju struje uz pomoć kojih bismo bili nezavisni od ostatka sveta – priča Maja, koja doprinosi ovoj zajednici svojim znanjem o uzgoju povrća.
Mlada Banjalučanka se u svojoj zajednici bavi organskom proizvodnjom povrća.
– Osnivači nisu puno znali o permakulturi i organskoj proizvodnji, pa sam ja došla da im pomognem i krenem sa sadnjom i pripremom zemlje – ističe Maja, jedna od trenutno sedam volontera.
Ima ih iz celog sveta, različitih godina i obrazovanja, ali sa istim stavom – svet bez novca jeste moguć:
– Kada sam tek došla u komunu bila sam uplašena. Nisam bila sigurna da ću moći da se naviknem na život u kome sam konstantno okružena ljudima, sa jako malo privatnosti. Grdno sam se prevarila! Život u komuni nam je u prirodi, uostalom do nedavno su naši preci živeli u zajednicama, jedina je razlika u tome što su te zajednice bile porodične, dok je ova prijateljska – objašnjava ona.
Samo za Dnevno.rs opisuje jedan običan dan u komuni:
– Svi ustajemo najkasnije u 8, a u 9 časova održavamo sastanak na kome dogovaramo zadatke za dan pred nama. Nakon sastanka se svi razbeže na poslove, u 13 sati je ručak, nakon čega sledi pauza od jednog sata, zatim se nastavlja rad do 19 časova, kada je vreme večere. Niko nije prisiljen da radi ono što ne voli. Dakle, ako baš ne voliš da pereš posuđe, ne moraš. U krajnjoj liniji, ako ti se ne radi ceo dan, nisi ni na to prisiljen, niti će ti neko to zameriti. Međutim, kako smo u zajednici u kojoj zavisimo jedni od drugih, imaš motivaciju da daš sve od sebe zato što posmatraš kako ljudi rade za zajedničku dobrobit i želiš da im se odužiš – otkriva Maja.
Kao i u svakoj zajednici, sukobi su neminovni, ali u ovom slučaju nisu ozbiljni:
– Naravno da će napetih situacija biti. Mi smo sedmoro ljudi iz različitih država, kultura, staleža i različitih godina, a svi smo pod istim krovom. Najviše je tenzija bilo zbog kulturoloških razlika. Recimo, Holanđani su vrlo otvoreni i čim primate neki problem žele da razgovaraju o njemu odmah, dok su Englezi jako zatvoreni i radije će ćutati i trpeti umesto da kažu šta im smeta. Naučila sam da je za život u zajednici komunikacija najbitnija. Niko ti neće čitati misli, zbog toga je jako bitno reći šta ti smeta, a zajednica će se potruditi da ti izađe u susret. Iz nekog razloga naša zajednica privlači mnoge ljude, da li zbog harmonije i ljubavi koja teče između nas, iako smo tako različiti, svi se jako volimo i slažemo – objašnjava Maja o svojim iskustvima, koja smatra da je ovaj koncept moguće ostvariti u celom svetu.
Ova neobična žena priznaje da je po prvi put u životu, zaista srećna.
– Budim se sa osmehom i iskačem iz kreveta čim otvorim oči umesto da se razvlačim po krevetu. Prestala sam da pušim i da pijem alkohol i kafu. Nemam više problema sa spavanjem i nisam nervozna. Najbitnije od svega je to što osećam da sam zdrava. Ovde mi ništa ne nedostaje. Ja verujem da sve lekove i kozmetiku možemo dobiti iz prirode i da je to kvalitetnije od onoga što kupujemo. Da ilustrujem to, ispričaću vam situaciju iz komune: Jako sam izgorela na suncu. Prijatelj iz komune je video da se mučim i uzeo list aloa vere, pocepao ga i namazao mi ga po ramenima. Opekotine su mi praktično prošle istog dana. Dakle, ništa mi iz ovog „našeg” sveta ne fali, osim interneta – zaključuje kroz smeh mlada Banjalučanka, koja se uskoro vraća u svoj rodni grad gde planira da upozna ljude sa Ubuntu zajednicom ne bi li i sama osnovala jednu sličnu komunu na Balkanu.
