Sin Željka Ražnatovića Arkana, Vojin Ražnatović, za Dnevno.rs priča o pretnjama koje svakodnevno dobija zbog objavljivanja 50 priča o radu i životu svog ubijenog oca, ali i o sećanjima na njega. Kako je otkrio, prava istina će konačno izaći na videlo. Jednu od priča ekskluzivno možete pročitati ovde
Vojin Ražnatović, Arkanov sin iz braka sa Natalijom Martinović, danas živi u Los Anđelesu gde radi u firmi koja se bavi životnim osiguranjem. Uskoro objavljuje knjigu kroz koju će ispričati svoju verziju priče o Arkanu, a za Dnevno.rs priča o ucenama i pretnjama koje dobija zbog toga:
– Ogromno je interesovanje javnosti za knjigu koju pripremam i svakodnevno mi stižu ponude za saradnju. Početak prodaje knjiga na engleskom jeziku je planiran na Arkanov rođendan, 17. aprila putem sajta amazon.com i biće dostupna u štampanom, ali i digitalnom izdanju preko kindle aplikacije. Knjiga će se na srpskom jeziku pojaviti na Vidovdan, 28. juna i to istovremeno u svim zemljama bivše Jugoslavije. To su, naravno, moji planovi, a promene su moguće samo ukoliko dođe do nekih komplikacija zbog kontroverznog sadržaja knjige – počinje razgovor za Dnevno.rs Vojin Ražnatović.
Ocu dugujem istinu
Prema njegovim rečima, dosta je ljudi zainteresovanih za to da knjiga napokon ugleda svetlost dana, ali ima mnogo onih koji bi da spreče objavljivanje prave istine o Arkanu:
– Ovo nisu samo moja sećanja, u knjizi ću objaviti istinu i činjenice o svom ocu koje su nepoznate široj javnosti. Namerno nisam pisao klasičnu biografiju, već ću pružiti uvid u Arkanov buran život kroz 50 kratkih priča. Neke priče su napisane na osnovu onoga što mi je ispričao, a nekima sam i sam bio svedok. Moja porodica se oštro protivi izdavanju knjige zbog toga što im nije prijatna pomisao o čačkanju duhova iz priošlosti. Međutim, ja ovu knjigu dugujem svom ocu i spreman sam da platim bilo koju cenu za to da je objavim. Moji ciljevi su istina i pravda – ističe jedan od Arkanovih naslednika.
Jedino čega sam se ikada plašio jeste moj otac
Pored protivljenja porodice i prijatelja, Vojin se bori i sa ozbiljnim pretnjama:
– Često dobijam pretnje i ucene, uglavnom preko lažnih Fejsbuk profila i e-mail adresa. Ja sam svestan činjenice da nekim ljudima nikako nije u interesu da knjiga ugleda svetlost dana, zato što strahuju od onoga što će moći da se pročita. Zato preko mojih bliskih prijatelja na sve načine pokušavaju da otkriju da li su spomenuti u knjizi. Hvata ih panika i paranoja pa pokušavaju da me zaplaše ne bih li ja odustao od objavljivanja. Na njihovo razočaranje, po svaku cenu ću završiti ono što sam započeo. Mislili su da će ubistvom mog oca zauvek zakopati istinu o njemu, ali tu su se grdno prevarili. Istina izlazi na videlo – ja se nikoga ne plašim. U celom svom životu sam se bojao samo jednog čoveka, a to je moj otac – priznaje Vojin.
Što se tiče Arkanove uloge oca, Vojin o tome priča sa velikom nežnošću, i pored razvoda njegovih roditelja koji se dogodio nakon što je Arkan upoznao Cecu.
– Mog oca će javnost najbolje upoznati kroz ovu knjigu. Tu ću ga predstaviti u pravom svetlu, onakvog kakav je bio kada se ugase kamere i foto aparati. Čitaoci će moći da upoznaju pravog Arkana i sami će moći da ocene kakav je bio otac, čovek, komandant i biznismen. Kroz knjigu ćete moći da sagledate sve njegove vrline ali i mane. Ja ću sada samo reći da je bio strog, ali vrlo pravedan otac. Meni je iz bezbednosnih razloga 1994. godine, kada smo napustili Srbiju, promenjeno prezime, ali ja sam uvek bio i uvek ću biti Vojin Ražnatović – otkriva jedan od Ražnatovića.
Kajem se što nisam govorio sa ocem zbog Cece
Što se tiče Arkanovog razvoda od njegove majke Natalije, Vojin ima svoje mišljenje.
– Bio sam dete i cela ta situacija me je strašno pogodila, što je razumljivo za jednog desetogodišnjeg dečaka. Nije lako odjednom napustiti otadžbinu, rodbinu, prijatelje i otpočeti novi život u nekoj stranoj zemlji. Svi smo bili jako ogorčeni – toliko da nismo želeli da na bilo koji način kontaktiramo sa njim. Sada se ipak kajem zbog vremena koje sam izgubio u ljutnji na oca, a mogao sam da ga provedem sa njim – iskren je Arkanov sin, koji se danas najčešće priseća poslednjih dana koje je proveo sa ocem, neposredno pred njegovo ubistvo.
– Poslednjih par meseci njegovog života smo gotovo svaki dan provodili zajedno. Zahvaljujući tome sam video i čuo mnogo toga, čak i one stvari koje nisu bile namenjene mojim očima i ušima. Zahvaljujući tome, pozadina njegovog ubistva mi je veoma jasna. Ipak, ne mogu vam otkriti ko je ubio Arkana, za to ćete morati da sačekate knjigu. Reći ću samo da su u pitanju moćni ljudi kojima se našao na putu – kaže Vojin, koji dodaje da je sasvim očekivana burna reakcija nekih važnih ljudi u Srbiji.
Knjiga otkriva pravu istinu Arkanovog ubistva
Mnogi su pokušali da razjasne pozadinu Arkanovog ubistva, uključujući i poznatog novinara Milomira Marića.
– Veoma poštujem Milomira Marića i redovno sam pratio njegove emisije. Nisam upoznat sa njegovim projektom, ali mu želim puno uspeha. Što se tiče pozadine atentata, sve su to besmislice i nagađanja. Prava istina o atentatu na mog oca sa mnogim, do sada neobjavljenim detaljima, će tek odjeknuti u javnosti kada se knjiga bude našla u prodaji – naglašava Vojin.
Iako ima sređen život u Americi, on se ipak nada da će se uskoro vratiti u Srbiju:
– Ja sam Srbin i iskreni patriota. Volim svoje i poštujem tuđe. Moja budućnost je u Srbiji – tamo sam se rodio, a tamo ću jednog dana i umreti. Imam velike planove i projekte vezane za otadžbinu i želja mi je da se što pre vratim i da se konačno završi moje četrnaestogodišnje izgnanstvo – zaključuje Vojin Ražnatović, koji je specijalno za čitaoce našeg portala otkriva jednu od 50 priča sa kojima će se svet uskoro upoznati.
Otac protiv sinova
Moj otac je neizmerno uživao u svojim pobedama – jednostavno je mrzeo da gubi i nije umeo da se snađe pod takvim okolnostima. Bio je od onog tipa ljudi koji bi uvek morali da pobede – bila to rasprava, bitka ili prijateljska utakmica.
Ako sam ikada nešto žarko želeo u životu, to bi bilo da moj otac i muška strana moje porodice organizujemo prijateljsku fudbalsku utakmicu. Neprestano sam ga na tu temu gnjavio dve godine, ali on je bio toliko zauzet drugim stvarima da je uvek zanemarivao moje predloge.
Ipak, ostajao sam pri toj ideji o timu koji bi se sastojao od naših prijatelja, moja dva brata i mene. Njemu sam za sastav tima predlagao njegove prijatelje, pa da tako odmerimo snage. To bi makar bio dobar prijateljski meč ako ništa drugo.
Služio se svakakvim izgovorima kako bi izbegao taj meč. Umeo bi da mi kaže:
„Sine, rado bih igrao sa vama, ali ne bih voleo da osramotim rođene sinove razlikom od desetak golova u moju korist”.
Ipak, znao sam da bi moja braća i ja ako treba i poginuli na terenu samo da dokažemo da nekada i David mora da pobedi Golijata.
Par nedelja nakon mog zadirkivanja i njegovih konstantnih izgovora da je previše star za takav izazov, na moje iznenađenje prišao mi je i rekao da je spreman za meč.
Dogovorili smo se da utakmicu odigramo naredne večeri.
Famozni meč se odigrao u balonu. Moji rođaci i ja smo ležerno ušetali i zatekli mog oca koji se zagrevao sa svojim 45-godišnjim prijateljima. Čim nas je video, dobacio je prijateljima:
„Momci, eno mojih sinova. Hajde da im danas pokažemo šta znači iskustvo.”
Nikada ne potcenjuj nečiju odlučnost
I, tako je utakmica napokon počela. Moji rođaci i ja smo oduvek bili sportski tipovi. Moj brat blizanac i ja smo od malih nogu igrali fudbal. Nisu ni naši prijatelji bili loši, ali strah je nadvladao pa su oklevali da se suprotstave mom ocu kad god bi došli u posed lopte.
„Šta čekate?! – drao sam se. „Borite se! Idemo! Ne plašite se! Napadajte!”
Na taj način je utakmica poprimila prilično ozbiljan ton. Za samo desetak minuta, bili smo u prednosti od pet golova. Neprocenjivo je bilo gledati mog oca kako besni na svoje saigrače i krivi njih za svako svoj loš potez. Počeo je da se ponaša kao trener, stalno je ubacivao nove odmorne igrače, nastojeći da nas na taj način umori. Jednostavno, nije voleo da gubi i tačka. Krenulo je u neželjenom pravcu kada je iznenada pridigao loptu sa obe ruke nasred terena tvrdeći da je fauliran.
Udarac sa penala
Žustro smo protestovali zbog te nepravde, ali on se nije dao. Nisam imao drugog izbora osim da zauzmem mesto našeg golmana u nadi da ću ja biti uspešniji u odbrani.
Stajao sam ispred gola dok je moj otac hvatao zalet da puca penal. Ipak, ima pravde, pa sam odbranio njegov šut. Nije mogao da podnese poniženje, pa je uzeo loptu i zaurlao:
„Obratite pažnju! Utakmica je gotova! ODLAZITE KUĆI! ODMAH! Vi, klinci ste se načožili kao da ste igrali protiv Mančester Junajteda! Gubite se odavde! Igra je gotova”.
Svakako, podbadali smo ga celu noć zbog toga što su izgubili… Čak nam se pridružila i moja maćeha, zezajući ga da je izgubio jer je nabacio koji kilogram, a i koju godinu viška. Bio je vidljivo besan. Nije umeo da se nosi sa porazima.
Već sledećeg dana nas je informisao da sastavlja novi tim. Rekao nam je da će ga novi saigrači slušati bez pogovora, i da će zbog toga sada pobediti. Dogovorili smo revanš.
Moja ekipa je ostala u istom sastavu kao i prošlog puta. Međutim, kada smo bacili pogled na naše protivnike, nismo mogli a da ne primetimo da je moj otac sastavio potpuno novi tim, a članovi su bili bivši profesionalni fudbaleri. Kada nas je video da ulazimo na teren, rekao je:
„Dobro, momci, ovog puta ćemo igrati ozbiljan fudbal”
Pitate se da li su naš uništili? Naravno da jesu. Međutim, ipak smo uspeli da pružimo dobru partiju, i da čak i damo jedan gol. Bio je presrećan što je porazio svoje sinove, a mi smo i očekivali da će dovesti profesionalce da zaigraju u njegovom timu.
Opet, mrzeo je iz dna duše da gubi. Međutim, mi smo bili zadovoljni. Uspeli smo da mu dokažemo da ćemo bez obzira na šanse uvek pružiti silovit otpor.
Na kraju, to nam je u krvi.
