'Na prvi pogled deluju socijalizovano, ali su nesposobni da vole, da se vezuju za ljude sa naglašenom težnjom za zadovoljenjem vlastitih devijantnih impulsa', objašnjava za Dnevno.rs psihijatar Mira Gavrilović.
Povodom izjave oca Andersa Berninga Brejvika, koji je 2011. godine ubio 77 ljudi u centru Osla, da je njegov sin fašista, zapitali smo se šta je to što oblikuje masovne ubice. Zanimalo nas je da li se ljudi tako rađaju ili porodica i okolina utiču na njihov razvoj.
Psihijatar Mira Gavrilović za početak je navela da je ljudsko ponašanje, kako normalno tako i abnormalno, veoma teško objasniti.
– Najčešći poremećaj koji se susreće kod serijskih i masovnih ubica je psihopatija tj. antisocijalni poremećaj ličnosti. To je trajan poremećaj ličnosti koju karakteriše defekt u moralnoj i socijalnoj sferi a odlikuje se agresivnošću, egocentričnošću sa dobrom inteligencijom. Na prvi pogled deluju socijalizovano ali su nesposobni da vole, da se vezuju za ljude sa naglašenom težnjom za zadovoljenjem vlastitih devijantnih impulsa. Nisu u stanju da uče iz negativnih iskustava – navodi Gavrilovićeva.
Kako nam je ona objasnila među ubicama postoji mali procenat duševno obolelih ljudi i navela da loše detinjstvo i porodica utiču na profilisanje osobe u tom smeru.
– Smatra se da u razvoju psihopatske ličnosti bitnu ulogu igra porodica. Kao npr. odvajanje dece od roditelja u toku prvih godina života, neskladan brak, mentalna bolest roditelja. Agresivnost je, inače, stabilan oblik ponašanja dece i adolescenata, koje deca počinju da ispoljavaju od svoje treće godine u odnosu na drugu decu, u pubertetu, pa i u ranom odraslom dobu – tvrdi psihijatar.
Kako prepoznati masovnog ubicu?
– Prepoznavanje ovakvih struktura ličnosti je veoma teško, skoro nemoguće. U suprotnom bi društvo sigurno, kroz zdravstveni i socijalni sistem, preduzelo značajnije preventivne mere – objašnjava ona.
Kod osoba ovakvog profila sadizam je jedna od glavnih osobina, pa zbog toga ne mogu da kontrolišu svoje ponašanje ni prema drugima.
– Oni su uglavnom fascinirani nasiljem i povredama drugih ljudi. Izvestan broj autora podvlače paralelu između zavisnika i serijskih ubica koji vremenom postaju zavisni od violentnih maštarija. Što češće izvršavaju nasilje imaju izraženiju potrebu da ga u sve kraćem vremenskom intervalu ponove uz prethodnu razradu fantazije – objašnjava ona i dodaje da „roditelji tih ljudi reaguju na različite načine, a najčešće sa njima prekidaju svaki vid komunikacije.”
Bez osećanja i kajanja
– Ubice su veome svesne onoga što čine, i obzirom na nedostatak osećanja, tj. nedostatak svake empatije nemaju nikakvo osećanje krivice kao ni kajanja – tvrdi psihijatar.
Na pitanje da li se ova „bolest”, odnosno patologija ličnosti može izlečiti smatra se da se u zrelijem životnom dobu ređe ispoljavaju simptomi poremećenog ponašanja, odnosno da se sa zrelošću redukuju simptomi i znaci pojačane agresije.
– Veliku teškoću prilikom pokušaja lečenja predstavlja njihova nemotivisanost da promene vlastito ponašanje. Lečenje se najčešće odvija u kazneno popravnim institucijama, a ono obuhvata psihoterapeutske i socioterapeutske metode koje uglavnom imaju za cilj uslovljavanje psihopata na ponašanje koje je društveno prihvatljivo. Različita afektivna stanja u koja oni često zapadaju mogu se kratkotrajno tretirati medikamentima – objasnila je Gavrilovićeva i zaključila da „mnoge studije pokazuju da najčešće posle određenog vremena na slobodi ponavljaju prestupe zbog kojih su optuživani.”
