Naučnici tvrde da je piletina nekad bila bogatog ukusa i veoma skupa, dok meso koje danas jedemo zapravo nema ukus piletine. Kako je postala dostupna svima, počela je da se sve brže proizvodi, što je prouzrokovalo da njen kvalitet sve više opada.

 

Davne 1923. godine bilo je potrebno 16 nedelja da se uzgoji savršeno pile teško 1 kg, a već 1933. je uzgajivačima bilo potrebno dve nedelje manje. Trend se nastavio, a naučnici tvrde da piletina koju danas jedemo uopšte nema ukus piletine jer se uzgajivači nisu bavili kvalitetom, već se proizvodnja bazirala na izgledu – veličini i boji.

Kanadski istraživači su 2005. godine uzgojili vrste pilića iz različitih razdoblja, a rezultati su pokazali da su pilići do četiri puta teži nego 1957. godine, bez obzira na to što su hranjeni na isti način.

Prosečna težina pilića u 2016. godini bila je 2,8 kg. Naučnici ove razlike u veličini i težini smatraju dokazom genetskih manipulacija na njima. One su rezultat trenda “piletina budućnosti” koji je počeo 1948. godine.

Farmeri u SAD-u su tada počeli da gaje piliće sa specifičnim ciljevima – da budu veći, deblji i da brže rastu. 

Masovna proizvodnja piletine za ljudsku ishranu podrazumeva držanje pilića u velikim hangarima na farmama. Pilići se pre klanja drže u malom zatvorenom prostoru, u lošim uslovima, bez mogućnosti “lutanja”. Preteranim hranjenjem i nedostatkom kretanja se nastoji da što pre dosegnu “težinu za klanje”.

Iako su hormoni i steroidi u ovoj industriji zabranjeni javna je tajna da se redovno koriste antibiotici i sredstva za rast.