U odbranu Ratka Mladića, danas je pred sudom u Hagu svedočio bivši portparol Glavnog štaba Vojske Republike Srpske Milovan Milutinović koji je izjavio da su, tokom rata u BiH, muslimanske vlasti u Sarajevu pucale na sopstveni narod da bi optužile Srbe.
Tadašnji potpukovnik Milutinović, kao primere je naveo eksplozije u redu za hleb u Ulici Vase Miskina u maju 1992, te obe eksplozije na pijaci Markale, u februaru 1994. i avgustu 1995. U tim incidentima stradalo je ukupno oko 150 građana Sarajeva, a ranjeno je više od
200 osoba.
Generala Mladića (72), tadašnjeg komandanta VRS, optužnica tereti, između ostalog, za terorisanje stanovništva Sarajeva dugotrajnim granatiranjem i snajperisanjem, 1992-95.
Milutinović je tvrdio i da su, posle druge eksplozije, ispred tržnice Markale, 28. avgusta 1995, ruski istražitelji utvrdili da su „neke žrtve umrle ranije, a njihova tela su bila razmenjena”.
Za rat u BiH, svedok je okrivio muslimansko rukovodstvo, podsećajući da je njihov lider Alija Izetbegović u skupštini BiH rekao da je „spreman da žrtvuje mir za suverenost BiH”.
Milutinović, koji je prisustvovao tom sastanku, rekao je i da su, dva dana posle pada Srebrenice u julu 1995, predstavnici lokalnih Muslimana u susretu s generalom Mladićem, u bratunačkom hotelu Fontana, „izrazili želju da odu”.
Mladić im je, po svedoku, poručio da će svima biti omogućeno da odu gde žele, ili da ostanu. Podređenom komandantu Drinskog korpusa VRS Radislavu Krstiću, Mladić je, kako je kazao Milutinović, naredio da se „ponašaju kao vitezovi” i da “nikome ne sme biti naneto zlo”.
General Mladić kazao je i da će biti zadržani svi muslimanski muškarci za koje se sumnja da su počinili ratne zločine, rekao je Milutinović, tvrdeći da su oni kasnije predati Crvenom krstu.
Na pitanje sudija zna li da su zadržani muškarci kasnije streljani po kratkom postupku, svedok je odgovorio:”Prvi put čujem za to”.
U pisanoj izjavi, Milutinović je podvukao i da veruje da general Mladić “kao oficir i čovek, nikada nije mogao izdati naređenje protivno Ženevskim konvencijama”.
Milutinović je posvedočio i da su mudžahedini “došli u BiH po pozivu Izetbegovića i reis-ul-uleme Mustafe Cerića koji su 1992. proglasili džihad – poziv svim muslimanima da dođu u borbu protiv Srba”.
U unakrsnom ispitivanju, tužilac Piter Mekloski dokazao je da je Milutinović dopisniku Bi-Bi-Sija Martinu Belu pripisao reči da je „muslimansko rukovodstvo izgubilo razum,
terorišući sopstveni narod” u Sarajevu, koje Bel nikada nije napisao.
Svedok je odgovorio da je to „preuzeo od Tanjuga… s obzirom da je smatrao da je to agencija kojoj se veruje”.
Milutinovć je tvrdio i da „desetak dana” nije znao za ubistvo velikog broja srebreničkih Muslimana, iako je 12. jula 1997. u Potočarima snimio razgovor generala Mladića sa stanovništvom Srebrenice.
General Mladić optužen je za genocid nad oko 7.000 muslimanskih muškaraca u danima pošto je VRS, 11. jula 1995. zauzela tu enklavu koja je bila pod zaštitom UN.
Dokazujući da je Mladić morao biti obavešten o ubistvima u Srebrenici, tužilac Mekloski je citirao niz tekstova iz zapadne štampe, objavljenih sredinom jula 1995, sugerišući da je
Milutinovićeva služba te navode prenosila svom komandantu, koji je to „želeo da zna”.
– Svakako da, mislim da smo i saopštavali to generalu Mladiću, ali nismo znali koliko je nivo tih egzekucija – da kažem zločina – na tim prostorima”, kazao je Milutinović, tvrdeći, međutim, da „nije znao” ko je zločine počinio.
Svedok je potvrdio da je za film beogradskog novinara Zorana Petrovića-Piroćanca, na kojem se vidi gomila leševa u selu Kravica, 13. jula 1995, saznao „desetak dana kasnije” i da je GŠ VRS uložio napore da do tog filma dođe.
U zemljoradničkoj zadruzi u Kravici, srpske snage su, po optužnici, tog dana ubile oko 1.000 zarobljenih Muslimana, kojima se, prethodno, kod obližnjeg sela Sandić obratio general Mladić, obećavajući im da će biti razmenjeni.
Suđenje generalu Mladiću, optuženom i za progon Muslimana i Hrvata širom BiH, koji je u sedam opština imao razmere genocida i za uzimanje pripadnika Unprofora za taoce – biće nastavljeno 19. januara 2015, posle praznične pauze u radu Haškog tribunala.
