Van Gog sam počela da slušam još u osnovnoj školi, pa slobodno mogu da kažem da sam odrasla uz Đuleta i momke. Sećam se, bio je to álbum "Srećno novo uvo" (Happy new ear), multimedijalni disk sa sjajnog koncerta iz Hale sportova 1999.godine. Na prvo slušanje mi se dopalo.
Ljubav prema tvrdom zvuku ostala je do danas, bila sam na svim beogradskim koncertima ovog benda, čak i na nekim nastupima van prestonice, kada bi me put naneo tamo… Tako sam i sinoć bila u Hali sportova. Sa drugaricom iz srednje škole, naravno.
Sve je bilo isto kao pre deset ili 15 godina… Red fanova sezao je do Mek Donaldsa kod Hale sportova.
– Fina neka publika – šalile smo se, s obzirom da je ranije bilo guranja kako bi se pre ušlo na koncert. Stale smo i nas dve u red. Sa tinejdžerima. Mahom. Pa smo se ponovo nasmejale, prisećajući se kako nam je lepo bilo kada smo bile u tim godinama. A sada… trka, jurnjava, sve se dogovara u poslednjem trenutku.
– Hoćemo u prvi red? – pitala me je u jednom trenutku.
– Ne mogu, da li si luda, znaš kako me bole leđa, gde da se guram sa decom… – rekla sam joj, a ona se samo nasmejala. Promenile smo se. Odrasle. I izgubile onaj mladalački naboj, želju i strast za promenom, buntom. Postale smo “jedne od mnogih”. Posao, kuća, obaveze… Nema vise spontanosti.
Došle smo tamo, svaka posle svog posla, da slušamo muziku koju smo toliko volele. I dalje volimo, naravno. Neke stvari nikada ne prolaze.
Ušle smo u halu posle nekog vremena. Mnogo mladih lica, najveći broj njih nije ni bio rođen kada je Van Gog počinjao karijeru. To je lepo. Uliva nadu da mladi ljudi imaju sluha I za neke kvalitetne stvari. Bar, eto, tih nekoliko hiljada mladih duša. I lep je osećaj!
Mladi su negodovali što Koncert nije počeo na vreme. I to je bilo simpatično… Nekada su koncerti redovno kasnili, to je i bila draž… Čim su izašli na binu, Đule i momci su počeli da praše onako kako samo oni to znaju. Svi su skakali. I nas dve smo počele da skačemo, uprkos mom bolu u leđima, koji mi je sve vreme govorio da sam postala poput “babe”. Bilo je lepo. Živahno, veselo. Pevale smo iz srca, iz sveg glasa.
Onda je krenula “Zemlja čuda”. Drugarica me je samo uzela za ruku i povela ka prvim redovima. Počele smo da skačemo, vrštimo iz petnih žila. Mladi oko nas nisu znali tekst, bar ne većina njih. Verovatno više vole nove pesme. Pa su nas gledali kao dve “tete, ludače” koje urlaju u tim godinama. A nas je bilo baš briga. Bilo nam je lepo.
U jednom trenutku, Đule je pozdravio prisutne, ne krijući oduševljenje što ima baš toliko mladih lica u prvim redovima. Što vole kvalitetne stvari i neguju dobru muziku. Onda je poslao poruku roditeljima da daju sve što mogu, i više negó što mogu svojoj deci. I onda … bam!
– Ako vas naša zemlja neće, idite! – rekao je Đule.
U tom trenutku sam osetila mučninu. Rekla sam drugarici da moram da izađem iz gužve, pa smo se vratile na pređašnje mesto. Stotine strana ne bi bilo dovoljno da ispišem šta mi je u tom trenutku sve prolazilo kroz glavu… ali sam se sve vreme pitala, videći onu malu, buntovnu tinejdžerku Jelenu kako skače uz “Kiselinu” i “Klatno”: ZAŠTO SAM OSTALA OVDE?
Koncert je bio zaista sjajan. Za mene i više nego što treba emotivan. Ta jedna prosta rečenica, koju sam i sama znala… a nisam htela da razmislim o njoj na vreme. Ili nisam smela? Svakako, sada je kasno. Znam da će mnogi reći da nikada nije kasno, ipak… imam posao, ozbiljnu vezu, prijatelje, važne stvari započete ovde… Premda ne živim bog zna kakvim životom i ne znam šta će biti sutra… kasno je da idem. Moj trenutak za odlazak je prošao, pored mene, a ja ga nisam “uhvatila”.
Više hiljada fanova izlazilo je iz Hale sportova, ja za njima, svi puni utisaka, dok su nam u ušima odzvanjale Đuletove reči:
– Ako vas naša zemlja neće, idite! … idite, idite …
Samo se nadam da će ti mladi ljudi razumeti svoj trenutak. Dok ne bude prekasno. Kad već nas dve nismo.
IDITE!
