Albert Ajnštajn je jednom, na komentar da ima zadivljujuću kreativnost u razmišljanjima, mudro odgovorio: "Znate, većina ljudi vidi ono što jeste, a ne ono što može biti". Mi, sa druge strane, najčešće zatvaramo oči i pred onim što vidimo, naročito kada neko ćutke, a nemoćan, čeka pomoć.
Pred vama je jedna lekcija na tu temu, a čas drži – mališan. Sada desetogodišnjak, iako priča počinje kada je imao samo sedam godina.
Koner Long je bio baš mali kada je u njegovu porodicu došao još jedan dečkić. No, taj njegov mlađi brat Kejden nije bio običan. Cerebralna paraliza ga je odvojila za sva vremena od ostale, zdrave dece. A cerebralna paraliza koja je mladog Kejdena zadesila, onemogućila mu je ne samo pokrete, već i govor.
Koner je, kako to obično biva kod mališana, zavoleo novopridošlog dečaka. Brat mu je. Kako sad ume da kaže, “biti brat je nekada bolje nego biti superheroj”. Ali, treba biti heroj pa prihvatiti brata koji ne može da se kreće, ne može da kaže šta želi i kako mu je, niti može bilo šta na ovoj planeti – sam.
Taj mali Kejden Long nije bio sam. Ne od kada ga je brat upoznao. Rasli su zajedno, najčešće zagrljeni. Ako je ljubav, sama po sebi, čudo… onda se desilo još jedno, koje je njihove živote promenilo za sva vremena.
U leto 2011, tada sedmogodišnji Koner je na stranicama jednog magazina video fotografije nekakvih mladih biciklista i naslov da će se organizovati Dečji triatlon. Upitavši mamu o čemu se to radi, jer je i sam mnogo voleo da vozi bicikl sa vršnjacima, pojasnila mu je da se radi o nadmetanju za mlade, otprilike njegovog, mada i starijeg uzrasta, u kome se prijavljeni učesnici takmiče, redom, u trčanju, plivanju i vožnji bicikla. Bez predaha, u sve tri discipline.
“Hoću da idem i ja! Ali, samo ako me puste da učestvujem sa bratom”, povika mali Koner.
Majka je upitala organizatore da li bi bili ljubazni da njenom mališanu dozvole da u nosiljci vuče svog dve godine mlađeg, petogodišnjeg brata, i tokom trčanja i tokom plivanja i tokom vožnje, a oni, potpuno zbunjeno, rekoše: “Nismo nikada imali takav slučaj… Ovaj… Može!”.
I, tako se na startu trke našlo mnogo mladih, željnih da se dokažu. Ali, pored tih pojedinaca, našao se na startu trke i jedan tim. “Tim ‘Long'” mu je bilo ime. I, taj dvočlani tim uopšte nije stigao do cilja kad i ostali.
Mali Koner je trčao vukući svog brata. Onda je plivao, dok mu je preko ramena bila povezana nosiljka u kojoj je bio Kejden. Popevši se uz obalu, brata je prebacio u sedište iza svog bicikla, obukao se i obuo i vozio kao nikada pre, umorniji nego ikada pre.
Srećniji nego ikada pre.
Svi ostali učesnici su takmičenje završili pre njih. Ali, i “tim Long” je trku završio. Njihov prolazak kroz cilj bio je ulazak u večnost.
“Mene jedino razljuti kada ljudi za mog malog brata kažu da je… čudan, ako znate šta ta reč znači. Ali, stvarno nije važno kako neko izgleda spolja, već kakav je unutra. A moj brat ima divna osećanja. On sve razume šta mu kažete, iako mnogi misle da su sva deca koja drugačije izgledaju od ostale – autistična, u nekom svom svetu. Bar u ovom trenutku, mnogi ne brinu o takvoj deci. Možda će u budućnosti brinuti”, rekao je 2012. tada osmogodišnji Koner Long.
Ovakva ljubav Konera Longa, dečkića koji sa bratom od tada učestvuje na brojnim triatlonima za decu, inspirisala je mnoge. U jednoj od humanitarnih akcija kojom su prikupljana sredstva da nastupe na udaljenom takmičenju “Tim Long” je dobio drugi naziv: “Kapetan Kejden i anđeo Koner”.
Možda, zapravo, nemaju svi anđeli krila.
A možda smo, samo, svi zaboravili da ih imamo.
