Oktobar 1987. godine svi ljudi sa ovih prostora zapamtili su po planetarnom uspehu omladinske fudbalske reprezentacije Jugoslavije! Naime, na današnji dan, pre tačno 30 godina, mlada reprezentacija je u finalu Svetskog prvenstva pobedila Zapadnu Nemačku (5:4), posle boljeg izvođenja penala i tako postala prvak sveta u fudbalu.
Selekcija koju je u Čile poveo selektor Mirko Jozić igrala je, tada, ubedljivo najbolji fudbal na prvenstvu, i na kraju u zemlji načetoj građanskim sukobima, donela titulu šampiona planete! Jedinu u istoriji Jugoslavije.
I dok su političari spremali plan kako da razore državu, mladi fudbaleri imali su samo jedan cilj – da budu najbolji. I u tome su uspeli.
Pripremali smo se na Igmanu, a u Čile smo otputovali u oktobru. Na aerodromu osim čiče Miljanića niko nas nije ispratio. Svi su nam prognozirali brz povratak kući, pričao je Predrag Mijatović u dokumentarnom filmu “Poslednji jugoslavenski fudbalski tim”.
Međutim, Jugoslavija je igrala fantastično. Redom su padali domaćin Čile (4:2), Australija (4:0), Togo (4:1) i ambcije tima su postepeno rasle. Kad je u četvrtfinalu pao i moćni Brazil (2:1), a gol odluke, iz savršeno izvedenog slobodnjaka, postigao Robert Prosinečki, bilo je jasno da Jozićeva ekipa ima znanje i moć čak i za zlato!
U polufinalu je Jugoslavija pobedila Istočnu Nemačku (2:1), a u finalu, posle 1:1 u regularnom delu protiv Zapadne Nemačke, “plavi” su do zlata došli posle boljeg izvođenja udaraca sa bele tačke.
Gol za titulu šampiona sveta delo je Zvonimira Bobana.
Najboljim igračem prvenstva proglašen je Prosinečki, a Davor Šuker bio je drugi strelac prvenstva sa šest golova iza Marsela Viteščeka (sedam).
Deo supertalentovane generacije bili su i Crnogorci Dragoje Leković, Predrag Mijatović, Branko Brnović, Ranko Zirojević i Slaviša Đurković. Pomenuta generacija bila je spremna da pokori i seniorsku konkurenciju, ali je tako nešto zbog političkih autogolova ostao samo san, a Jugoslavija se ubrzo raspala za sva vremena.
– Prekretnica je bio Brazil u četvrtfinalu. Nismo verovali da možemo da ih pobedimo. Pre utakmice smo spakovali stvari za povratak, a kad su poveli, mislili smo da je gotovo. Za senzaciju smo pogodili Prosinečki i ja. Bio mi je to prvi gol glavom u karijeri. Kasnije kad sam taj gol video na snimcima, nisam verovao da sam to bio ja – pričao je godinama kasnije Mijatović koji, kao i većina iz te ekipe, žali samo za jednim…
– Šteta što ova generacija nije zajedno igrala na nekom velikom takmičenju u seniorskoj konkurenciji. Uveren sam da bismo bili šampioni sveta – zaključio je čuveni napadač.
Bili jednom jedni zlatni Čileanci. Po zakonima sećanja – zauvek šampioni sveta!
Čileanci su bili:
Dragoje Leković, Tomo Piplica, Dubravko Pavličić, Slavoljub Janković, Milan Pavlović, Igor Štimac, Robert Jarni, Branko Brnović, Gordan Petrić, Zvonimir Boban, Robert Prosinečki, Ranko Zirojević, Predrag Mijatović, Dejan Antonić, Davor Šuker, Zoran Mijucić.
