Nakon što je četvrti put osvojio Ligu šampiona u poslednjoj deceniji, vremešni Ćavi napustio je Barsu i otišao u Katar gde će provesti poslednje godine svoje karijere, a ona je bila toliko uspešna da se malo ko može podičiti sličnim uspesima. Zbog ovoga Ćavija smatraju najboljim fudbalerom u istoriji Španije.
Ćavi Ernandes je sada i zvanično postao fudbaler katarskog Al Sada i tako napustio Barselonu u kojoj je proveo celokupnu karijeru i izgradio reputaciju jednog od najboljih igrača ovoga kluba, svoje zemlje, kao i jednog od najvećih igrača veznog reda u istoriji igre. U novom timu Ćavi će biti igrači–trener i kako se očekuje, tu će pribaviti potrebne licence koje će mu kasnije omogućiti da bude strateg i u svojoj zemlji.
Njegova kolekcija trofeja (klupskih, sa nacionalnom selekciom, kao i individualnih priznanja) je veoma bogata. Produkt Barsine La Masije koji je u „Blaugrani“ od svoje 11 godine (sada ih ima 35) i koji je za prvi tim nastupao punih 17 sezona, imao je izuzetno veliki značaj u osvajanju prave hrpe pehara. On ih ima čak 28, po čemu je rekorder svoje zemlje.
Ćavi je osam puta bio pobednik Primere, po četiri puta je osvojio Kup Kralja i Ligu šampiona, dok je šest puta osvojio Super kup Španije, a dva puta UEFA Super kup.
Na reprezemtativnom nivou ima dva evropska prvenstva i jedan Mundijal. Havijer Fernandez Kreus (kako je njegovo puno ime) je takođe mnogo puta nagrađivan na pojedinačnom nivou. On nikada nije menjao svoj prepoznatljivi stil igre (a nije menjao ni frizuru nameštenu pomoću gela za kosu), koji je bio u osnovi Barsine „tiki-taka“ igre sa potpunom kontrolom dešavanja na terenu i ogromnim posedom lopte i koji mu je, na posletku, i doneo ove nagrade.
Jednom ga je magazin Vorld soker proglasio za najboljeg igrača godine, u tri navrata je bio trećeplasirani u takmičenju za Zlatnu loptu, a bio je i na drugom mestu u Uefinom izboru za fudbalera godine.
Dodatno, sjajni Španac koji je oduvek bio prepoznatljiv po neisticanju i igranju za tim ima i četiri nagrade za najboljeg plejmejkera godine, UEFA ga je birala u idealnim tim pet puta, a FIFA šest puta.
Iscrpan spisak uspeha uključuje i najveći broj nastupa u istoriji Barselone, čiji je rekorder i po broju učešća u evropskim kupovima, a takođe je i klupski rekorder po broju nastupa za nacionalnu selekciju.
Poduža lista trofeja i uspeha dovoljno govori o kakvom fudbaleru je reč. Uz to, on je oduvek imao fantastičan procenat uspešnosti dodavanja, čak nešto iznad 93 odsto, zahvaljujući i specifičnom stilu igre kojim su njegov klub, a kasnije i reprezentacija dominirali svetom fudbala kao niko ranije.
Posebno će se pamtiti i njegova partija iz finala prvenstva Evrope iz 2012. kada je imao 95 uspešnih dodavanja (skoro duplo više od Pirla), kao i nastup protiv Pari Sen Žermena pre dve godine kada je imao 96 pasova od kojih su svi pronašli saigrača.
On nikada nije toliko bio sklon driblinzima, prodorima i spektakularnim potezima u klasičnom smislu, ali ga je njegov jednostavniji, a opet često izuzetno kreativan stil učinio sjajnim organizatorom igre koji je uvek omogućavao saigračima da budu dodatno bolji. Brza dodavanja, dupli pasovi, korišćenje slobodnog prostora i dubine, spuštanje i podizanje ritma, odličan pregled i fantastična kretnja bez lopte koje su bili u osnovi njegove igre su se iznova pokazivali kao nemogući za branjenje.
Takođe i igra u odbrani sa čuvenim Barsinim „pravilom od šest sekundi“ u kojem svi vrše presing na protinvika nakon što jelopta izgibljena i u čemu je on oduvek bio sjajan su protivnika frustrirali i onemogućavali da dođe do svoje igre.
Sada protivnici širom Evrope mogu konačno da odahnu, jer su nenametljivog genija stigle godine usled kojih je i napustio Barsu.
