Nakon pobede KK „Partizan“ nad Fenerbahčeom, u emisiji „Kec na jedanaest“ na televiziji K1, uključio se Aleksa Avramović, koji je otkrio kako se oseća nakon sinoćnjeg trijumfa, u kakvim je odnosima sa Milošem Teodosićem, ali i govorio i o odnosu među momcima u reprezentaciji.
– Posebnu snagu daju navijači „Partizana“. Uz njihovu pomoć uspeli smo da se vratimo na nivi koji smo želeli, posebno protiv Crvene Zvezde i Fenerbahčea. Sada imamo priliku da taj skor pretvorimo u pozitivan nakon utakmica sa Albom, Bajernom i Igokeom – kaže Aleksa i opisao detalje sa utakmice sa Zvezdom kada je imao zadatak da čuva Miloša Teodosića, koji ga je opsovao, a Aleksa mu odgovorio, kako su svi domaći i svetski mediji preneli, poljupcem u rame.
– Nisam ja njega poljubio u rame, nego je tako izgledalo, ali i da jesam nema veze on je moj drugar. Igrao je sjajno utakmicu, držao je Zvezdu sam, znao sam da moram da uradim nešto kako bi pomogao svom timu da pobedi. Ništa to nije strano, ništa novo, potrudio sam se da ga izbacim iz ritma, a u tom trenutku sam i ja bio u tom nekom samopouzdanju tako da sam pokretač čitave te situacije – objasnio je najomiljeni košarkaš nacije.
Aleksa otkriva kako se postiže mir na terenu
– Na mom iskustvu se postiže molitvom, ali je daleko od onoga što mi težimo. U životu se svako trudi da bude bolji, nego što je bio dan ranije, pa tako i ja isto. Mnogo je velika stvar da započnemo novi dan sa načinom da budemo bolji nego što smo bili prethodni. Uvek želim svakome dobro. Takav način razmišljanja mi je došao kroz molitvu i stvarno to mislim. To je moja iskrena emocija i osećanje – kaže Aleksa i dodaje da najviše voli špansku ligu i njihov stil igranja košarke.
– Španska liga je bez konkurencije. Napadački je orijentisana i ljudi igraju dosta drugačije, igra se brza košarka. Nema puno kontakta. Ne postoji nijedna utakmica u kojoj možeš da imaš pet minuta praznog hoda, a nadaš se pobedi. Nema šansa. Real Madrid, Barselona, Baskonija i Valensija koje igraju Evro ligu, moraju u svaku utakmicu da uđu maksimalno spremni i pobediće ako budu na nivou, a ko nisu, neće. To je sjajno.
Košarka je gladijatorski sport, decu savetujem da idu u školu
– Košarka je odavno postala gladijatorski sport. Ja sam imao sreću da sam kao jedan sportista koji je sada dostigao neke velike visine, što se kvaliteta tiče, išao redovno u školu, što je danas retkost. Čovek u današnjem vremenu ne može da se posveti sportu i školi, prave se ti programi, oni postoje u Americi. Međutim, deci uvek kažem da idu u školu, jer možda ovoga neće biti. Možda će biti nešto drugo i možda nećete imati sreće, kao što sam ja imao mnogo sreće u životu, nikada ne znate šta nosi dan, a šta noć. Uvek morate biti spremni za sutra. Po tome je košarka i svaki drugi sport postao gladijatorski, jer sve je fokusirano na novac – dodao je.
Reprezentacija Srbije
– Glavni cilj mi je bio, da napravim nešto sa reprezentacijom Srbije. Od kada sam bio dete i kada sam počeo da treniram košarku, trenirao sam za to. Znao sam da mi je to prva šansa, a možda i jedina, da moram da pokažem i dam više od maksimuma, da bismo uspeli da postignemo dobar rezultat. Sve je to bilo ukomponovano na sjajan način. Kada se probudim i pogledam koje smo sve reprezentacije ostavili iza nas i kakav smo uspeh postigli, stvarno se ponosim. Sve ih gledam kao rođenu braću. Nadam se da ćemo za života još mnogo puta proslavljati medalje i nećemo stati na tome.
Doček u Čačku i povratak kući
– To sve počinje sa Balkona u Beogradu i to su dva događaja koja ću pamtiti ceo život. Hvala mom gradu Čačku i svim ljudima koji su to organizovali. Srce mi je bilo puno, kada sam video koliko se dece tu nalazi i koliko njih je nakon toga otišlo na košarkaške terene. Naš najveći uspeh je što su košarkaški tereni ponovo puni. Čačak je grad u koji ću se uvek vratiti – kaže Aleksa i objašnjava šta to ima Čačak, a drugi gradovi nemaju.
– Pre svega ima ljude sa kojima sam odrastao i sa kojima sam pravio život. Moja žena je isto iz Čačka, nekoliko ulica od moje gde sam ja odrastao živi. Apsolutno bih voleo ako budem imao decu, voleo bih da pohađaju Osnovnu i srednju školu u Čačku. Najbolje i najprirodnije se osećam kada sam u Čačku. Najbolja je hrana tamo. Neki kažu da su Čačani najgori ljudi, a za mene su najbolji. Mnogi ljudi koje znam su se vratili u Čačak i nadam se da će to za desetak godina, biti slučaj i sa mnom.
O Boriši Simaniću i doktoru Draganu Gagi Radovanoviću
– Nismo spavali u iščekivanju šta će da se desi i onda kada su pomenuli krv, asocira da je situacija baš ozbiljna. Boriša je sjajan momak sa kojim sam ja i nas par proveli dosta vremena, drag dečko koji je veliki košarkaški talenat. Kao što sam rekao, mi se svi volimo kao braća i da se bilo kome slično desilo, isto bi se postupalo. To je bila neka prirodna emocija što smo čekali Gagu kao neka deca. Ono što je mene posebno oduševilo kod Gage je to što je bio strašno posvećen Boriši. Samo dođe, ispriča nam na brzinu šta se dešava, jede i odmah se vraća u bolnicu. Radio je 24 sata dnevno tih dana. Kada Boriša više nije bio ugrožen i kada je hodao po avionu, videlo se da je Gaga bio malo iscrpljen i potrešen celom tom situacijom. Svaki dan smo u kontaktu. Boriša je super, taj bubreg je preuzeo tih trideset posto od bubrega koji je izvađen. Treba da prođe period kada će on biti povrgnut testovima opterećenja, kako bi se videlo, kako će telo da reaguje i onda će se vratiti sportu.
Doček na Balkonu u Beogradu
– Mi smo specifičan narod i zbog toga je Srbija nešto što ja posebno nosim u srcu. Taj uspeh i zajedništvo koje smo izgradili, bilo je prepoznato od strane naroda i onda je došao veliki broj ljudi da nas podrži, uz baketaše koji su opet napravili uspeh, naravno svestko zlato je za njih počelo da se podrazumeva, sve ostalo je neuspeh koliko su moćni i dominantni, naravno Nole za koga je suvišno pričati. Predivna slika je otišla u svet, jednog naroda koji se drži zajedno i to zajedništvo je uvek tu, čak i u najtežim momentima. Ta terasa je jedan od najlepših momenata u mom životu.
Noletove suze
– Nole je to veče izbacio svu tu neku emociju iz sebe. On je najbolji sportista sveta, možda i svih vremena, uz par njih, najbolji je ambasador Srbije, jer sve što radi, radi na neverovatan način i bori se i za druge tenisere, bavi se humanitarnim radom, obara sve te rekorde, niže uspehe. Onda dolazi na Balkon sa basketašima i nama, gde on zna da smo mi stvarno slušali tu pesmu „Nole“, pred svaku utakmicu. Imali smo par pesama koje su nas podizale i terale da izvlačimo maksimum. Sve je to uticalo na njega, pred svojim naradom mogao je da se oseća kao domaći, izbacio je svu tu emociju i svaka mu čast. On je uzor i priča za sebe.
Željko Obradović
– Željko je osoba koja je sve osvojila u svojoj karijeri. Njegov poziv me je vratio u Srbiju. Srećan sam i imamo sjajan odnos, iako na televiziji to deluje malo drugačije. Trudi se da mi pomogne i koriguje, sada način na koji se on izražava u javnosti deluje nešto „vau“, ali to nije tako uopšte. Kao što se vidi, svi smo kroz ove tri godine mnogo bolji igrači – zaključio je Aleksa Avramović u emisiji „Kec na jedanaest“ na televiziji K1.
