Fudbal prolazi kroz konstantnu transformaciju, a igra nastavlja da se širi i osvaja svet. Najvažnija sporedna stvar na planeti razvija se rapidno. Sve više smo svedoci napretka faktora povezanih sa ljudima i strukturama koji vode do rezultata vrhunskog kvaliteta.
Kako bismo bolje shvatili razvoj fudbala i pitanja sa kojima se suočava ovaj sport, možda bi trebalo da „bacimo pogled” na nastanak i trenutno stanje razvoja igre. Naime, rezime fudbalskog razvoja može se opisati u pet reči – „Brže, jače, više, tehnički bolje”. Ova formula savršeno rezimira razvoj fudbala tokom poslednjih godina.
Šta sve danas imamo što pre nismo?
Ako bismo poredili fudbal sa igrom iz prošlosti ona je nezamislivo drugačija, a danas deluje smešno i potpuno neshvatljivo. Svi ljubitelji fudbala oduševe se kada imaju priliku da gledaju brzu igru, trčanje, akcije, mnogo pasova, šutiranja, lepih poteza… To nismo mogli da gledamo pre. Takođe, dueli su situacije koje primoravaju igrača da razvije daleko više atletskih kvaliteta nego u prošlosti. Što znači da su fudbaleri mnogo spremniji i fizički sposobniji. Rade na formi, a to je danas veoma važno.
Bez sumnje karakteristika igre koja je prošla najintezivniji razvoj je tehnička veština, a ona je stvarno obavezna za razvoj igre u celosti. Naravno, i taktika je imala svoj udeo u globalnom razvoju fudbala. Vremenom je zaživeo novi sistem igre: 4–4–2, 3–5–2, 4–5–1, 3–4–3. Naime, ovi sistemi i način na koji su primenjeni se uvek povremeno menjaju dok utakmica traje (npr. 3–5–2 u fazi napada menja se odnosno prelazi u 4–4–2 u fazi odbrane), zavisno od rezultata i situacije u datom meču. Nekada su ovi sistemi bili nezamislivi, a igra se bazirala na potpuno drugačijoj taktici, danas veoma čudnoj:
Formacija i taktika su dva ključna pojma u fudbalu. Pronaći balans između odbrane i napada, najvažniji je zadatak svakog trenera. Najpopularnije formacije u modernom fudbalu su 4-4-2 i 4-2-3-1, a treneri se često opredeljuju i za ofanzivnu 4-3-3. Međutim, ne treba zaboraviti ni neke zanimljive eksperimente. Mnogi treneri su spremni da se prihvate rizika, i umesto onih standardnih, isprobaju nove, do sad neviđene formacije:
Ajaks (1994/95.): 3-3-1-3
Sa ovom krajnje neobičnom postavkom igre, Luj Van Gal je 1995. uspeo da osvoji Ligu Šampiona sa Ajaksom. De Bur, Blind i Rajziger držali su zadnju liniju, defanzivni vezni Frank Rajkard kontorlisao je sredinu terena sa Sedorfom i Davidsom, dok je Jari Litmanen imao ulogu polušpica ispred tri napadača.
Australija (2006.): 3-6-1
Sa šestoricom igrača u veznom redu, Holanđanin je od reprezentacije Australije napravio izuzetno kompaktan tim. Viduka je obično igrao u špicu, iza njega Kjuel, Kejhil, Čulina, dok su nešto defanzivniju ulogu imali Grela, Emerton i Brešano. Sjajan tim, nema šta!
Barselona (2009/10.): 4-2-4
Zbog ovoga su mnogi zavoleli Pepa Gvardiolu. Upravo je inovativnost postala zaštitni znak tadašnjeg trenera Barselone. Čini se da bi svakom drugom timu, ovakva formacija donosila dizbalans, ali to nije slučaj sa Barsom. Mesi i Anri u napadu, potpomognuti Inijestom i Pedrom, bili su nerešiva enigma za protivničku odbranu. Glavnu reč na sredini terena vodili su Buskets i Ture.
Španija (2012.): 4-6-0
Sa Fabregasom kao „lažnom devetkom”, Španci su osvojili Euro 2012. Tim Visentea Del Boskea tada je igrao fudbal za koji protivnici jednostavno nisu imali rešenje. Ko je mogao da zna odakle preti opasnost u ovakvoj postavci igre „Crvene furije”?
Bajern Minhen (2013/14.): 3-4-3
S obzirom da je u Bajernu imao vrhunske igrače na raspolaganju, Gvardioli nije bilo teško da implementira sistem 3-4-3. Potpuno novu ulogu dobio je Filip Lam, koji je poklazao da ume da bude koristan i kao defanzivni vezista.
Čile (2010.): 3-3-1-3
Cilj eskcentričnog Marsela Bijelse bio je da sa ovakvom formacijom raširi igru koliko god je to moguće i da vrši izuzetno visok pritisak na protivnika. Trojici klasičnih štopera pomagao je defanzivni vezista, Vidal i Isla igrali su po strani, a Matijas Fernandez povezivao je vezni red sa napadačkim trojcem.
Francuska (1984.): 4-2-2-2
I za kraj, jedna od najlegendarnijih formacija ikada. Čuveni šampionski tim Francuske sa Evropskog prvenstva 1984. godine, u kome su Tigana i Fernandez zajedno sa Platinijem i Žoresom činili kreativnu i tehnički superiornu veznu liniju.
Kreativnost – presudan uticaj na razvoj
Ipak, kad govorimo o razvoju fudbala, najvrednije pomena je promena pojave „totalnog fudbala” koja je uključivala povećani tempo igre. Izraz totalni fudbal rođen je ranije i uspešno ga je promovisao, među ostalima i Rumun Stefan Kovacs, bivši trener Francuskog nacionalnog tima i holandskog Ajaksa. Ova pojava uključuje konstantno pritiskivanje.
Sada se veći značaj daje promeni tempa igre. Pobednički timovi su u stanju da kontrolišu tempo – ubrzanom, sporijom ili obazrivijom igrom, što im omogućava da iznenade protivnike. Ova promena tempa često priža ostvaranje koje čini razliku i može otvoriti odbranu koja je do sad bila vrlo kompaktna. Taktički elementi moderne igre povećali su značaj i tehnički kvalitet igrača u napadu. Kao rezultat, oni su obogatili svoje tehničke i atletske veštine, koje značajno doprinose igri. Da bi bili efikasni, igrači moraju biti eksplozivni i vešti, kao i brzi i sposobni da vanredno dobro vode loptu.
Veliki broj kreativnih igrača i trenera uvek će imati presudan uticaj na razvoj fudbalske igre… Zbog toga je ovaj sport toliko popularan i veoma poseban.
