'Fudbal je igra koju igraju 22 igrača, u kojoj uvek pobedi Nemačka', rekao je svojevremeno Geri Lineker. Ipak, ako se sagledamo istoriju, ta tvrdnja ne bi mogla da se uzme kao tačna. Preimućstvo u najvažnijoj sporednoj stvari imaju Italijani, koji su najtrofejnija fudbalska nacija na svetu.
Iako su njihovi klubovi godinama unazad daleko od evropskog krema, oni su do danas ostali „magovi” evropskog fudbala. Mundijal je Italija osvajala čak četiri puta i samo je Brazil u tome ispred njih, pre svega zahvaljujući pobedi upravo nad „azurima” u finalu 1994. godine u SAD, posle dramatične penal-serije.
Što se klupske scene tiče i tu su „žabari” bez premca – klubovi sa „čizme” do danas su osvojili impozantnih 38 međunarodnih trofeja. Sve dok Al Ahli pre nešto više od mesec dana nije trijumfovao na Super Kupu Afrike, Milan je nosio titulu „najuspešnijeg kluba na svetu”, što „roso-neri” ponosno nose na dresovima.
A koja je tajna njihovog uspeha? Odgovor na ovo pitanje ne bi mogao da stane u jednu rečenicu…
Taktička superiornost
Nema sumnje da su Italijani taktički „kraljevi”, što je kroz istoriju mnogo puta potvrđena hipoteza. Bilo da je to „katenaćo” (čvrsta odbrana čitavog tima), Sakijev presing po celom terenu, ili Spaletijev izum „lažne devetke”. Sve su to inovacije stvorene na Apeninskom poluostrvu.
Ne može, a da se ne primeti koliko su fudbaslki stručnjaci iz te mediteranske zemlje opsednuti taktikom. Pre i posle svake utakmice analize su veoma iscrpne i do detalja je skeniran svaki segment igre. Njihovi treneri bili su zaslužni za osvajanje najviše međunarodnih trofeja u fudbalskoj istoriji.
Jedan od razloga za to je što njihovi klubovi i reprezentacije non-stop menjaju svoj stil igre, za razliku od ostalih koji imaju „jednoličan” pogled na fudbal – igra Brazilaca se uvek zasniva na atraktivnosti, a Špancima na kratkim pasovima. Italijani su, s druge strane, u stanju da u toku jedne utakmice promene nekoliko strategija i formacija u kojim nastupaju.
Koliko Italijani pažnje posvećuju „proizvodnji” vrhunskih stručnjaka najbolje govori da je najveći broj njih ponikao u svetski poznatoj akademiji „Koverćano”, između ostalih: Marćelo Lipi, Fabio Kapelo ili Karlo Anćeloti.
A tu nisu samo treneri. Za razliku od ostatka Evrope, gde fudbalski laici smatraju taktiku dosadnom, u Italiji je čak i obični navijač veoma zainteresovan za strategiju i primećuje svaku sitnicu u toku igre. Najbolji dokaz za to je Murinjova izjava da u Italiji svaki ljubitelj fudbala misli da je trener (u tome smo i mi slični Italijanima).
Pola države uz reprezentaciju
Fascinantan je podatak da je više od polovine države (oko 32 miliona ljudi) pratilo finale Svetskog prvenstva 1982. godine, kada je Italija savladala Zapadnu Nemačku.
„Cilj opravdava sredstvo”
Kada se pogleda na koji način pristupaju fudbalu, vidi se dosta sličnosti sa filozofijom čuvenog Nikola Makijavelija. Oni ne biraju način da dođu do pobede, konstantno su optuživani da igraju „mrtav” i dosadan fudbal, a često su skloni simuliranju, čestim faulovima i ostalim nesportskim potezima.
Najbolji primer za to je incident u finalu Svetskog prvenstva 2006. kada je Marko Materaci uspeo da isprovocira, inače, veoma smirenog Zinedina Zidana, koji ga je glavom udario i zaradio isključenje.
Ipak, nije to jedini slučaj: ostao je upamćen način na koji je Klaudio Đentile na Mundijalu 1982. uspeo da sačuva uzdanice Brazila i Argentine – Maradonu i Zika. Ni kada su 1934. godine došli do prve titule svetskog prvaka nije bilo sve čisto – Enrike Guaita je, kod odlučujućeg gola u polufinalu protiv Austrije, potkačio golmana Placera, koji je loptom prešao gol-liniju.
Ipak, rezultat je ono što se na kraju broji…
Čerčil o Italijanima
Čuveni engleski državnik Vinston Čerčil imao je zanimljivu opasku o mentalitetu Italijana kao i o njihovoj zaljubljenosti u fudbal:
– Oni ratove gube kao da su fudbalske utakmice, a fudbalske utakmice kao da su u pitanju ratovi – rekao je jednom prilikom Čerčil.
Dobitna kombinacija
Italija je jedina reprezentacija koja još uvek nije izgubila od Nemačke, pre svega zahvaljujući svojoj taktičkoj i psihološkoj nadmoći. Naime, postoje četiri karakteristike koje ih izdvajaju od ostalih fudbalskih nacija, a to su: taktička perfekcija, tehnička prefinjenost i mentalna i fizička snaga.
Mnoge reprezentacije su ispred Italije u jednoj od kategorija, ali retko koja selekcija ima veći „zbir” svih komponenti.
„Čizma” je kroz istoriju iznedrila mnogo fudbalskih genija poput Rivere, Bađa, Del Pjera ili Totija, elegantnih, ali neprelaznih štopera kao što su Maldini, Nesta, Kanavaro, kao i beskompromisnih fudbalskih ratnika poput Đentilea i Gatuza.
Ta kompaktnost i raznovrsnost u igri donela im je uspeh tokom svih ovih godina, i koliko god ih voleli ili ne moramo priznati da su fudbalska velesila broj jedan.
Brojke sve govore
38 – broj trofeja koji su italijanski klubovi u tri najznačajnija evropska takmičenja (Liga šampiona, Liga Evrope i Kup Kupova)
18 – broj međunarodnih trofeja osvojio je Milan, koji je do skoro bio najuspešniji klub na svetu
10 – broj trofeja koji su italijasnki treneri osvojili u Kupu, tj. Ligi šampiona
4 – broj titula šampiona sveta koje je Italija osvojila
2 – broj utakmica koje su Italijani izgubili u regularnom delu mečeva nokaut faze na Mondijalu (sve ostale su gubili ili na produžetke ili na penale)
