Imao je tek 22 godine, a predviđana mu je jedna od najvećih fudbalskih karijera. Poginuo je 23 dana pre svog 23. rođendana...

 

Prošlo je više od tri decenije, ali i dalje svaki 3. septembar jedan je od najtužnijih dana za navijače Partizana. O saobraćajnoj nesreći u kojoj je tragično izgubio život, sada već legenda crno-belog kluba, još uvek se priča.

Sećanja nikada ne blede, zato se i posle 32 godine, od kada čuvena “devetka” ne trese mreže, sa tugom, ali i velikim ponosom, pristalice kluba iz Humske prisećaju šta je sve Dragan Mance učinio za Partizan.

Ono što je sigurno – bio je to igrač kome su se divili svi. Čak i navijači, ali i fudbaleri, sa druge strane Topčiderskog brda.

Dragan Mance, bio je i ostao idol navijača, a preranom smrću postao je fudbalska ikona, koju niko ni pre, a ni posle njega – nije uspeo da dostigne!

Svake godine legenda se širi i na mlađe generacije, koje se nisu ni rodile kada je stradao u saobraćajnoj nesreći žurivši na trening.

“OTIŠO DI DRAGANE, OSTALA JE TUGA”

Dragan Mance je rođen 26. septembra 1962. godine u Beogradu. Fudbal je počeo da igra u Galenici (sadašnji FK Zemun) od petlića. Svojom ogromnom voljom, zalaganjem i posebno osećajem za gol, brzo je prelazio iz selekcije u selekciju, tako da je, već sa nepunih 17 godina postao prvotimac tadašnjeg zemunskog drugoligaša.

Nošen snagom svog raskošnog talenta i ljubavlju prema crno-beloj boji, 15. septembra 1980. prešao je u Partizan. Od tada, sve ostalo je istorija…

Za Partizan je odigrao 279 utakmica i postigao 174 gola. Igrao je četiri puta za “A” reprezentaciju, sedam puta za mladu i dva puta za Olimpijsku selekciju Jugoslavije.

Ovaj podatak još više dobija na značaju kada se sazna da je Mance, nažalost, svoj mladi život okončao sa nepune 23 godine. Da je sudbina bila drugačija, legendarna “devetka” bi još dugo tresla mreže, a onda bi se postavili i rekordi koje bi veoma teško mogli da nadmaše sadašnji i budući fudbaleri Partizana.

SEPTEMBAR – MESEC KOJI JE OBELEŽIO DRAGANOV ŽIVOT

Živeo je u Zemunu sa ocem Ferdinandom, majkom Dušankom i mlađim bratom Goranom. Bio je neoženjen.

Spavali smo u jednoj sobi. Naš stan bio je skroman, dvosoban. I ja sam pokušavao da igram fudbal, ali Dragan je bio mnogo bolji od mene. Od prve stipendije kupio je farmerke, najpre meni, pa sebi. Novac je, kao i tata, predavao majci, a ona ga je raspoređivala. Nije radila, imala je vremena i sve je znala nabolje da iskoristi, rekao je njegov brat Goran u jednom intervjuu.

Dragan je detinjstvo proveo u zemunskom naselju 13. maj, a njegov talenat za fudbal primećen je još u Osnovnoj školi “Ilija Birčanin” u Zemun Polju, gde je fudbal igrao i njegov idol iz komšiluka Zvonko Živković.

Ubrzo, raskošne fudbalske bravure koje je posedovao Mance, primetio je lovac na mlade talente Nedeljko Kostić.

Pored velikog talenta, Dragan je ostao upamćen i kao igrač koji nikada nije izostajao s treninga. Fudbal je shvatio vrlo ozbiljno i bio mu je posvećen do samog kraja.

Uporedo sa sportskom karijerom nije zapostavljao ni obrazovanje. Pohađao je Srednju saobraćajnu školu u Zemunu, a profesori ga pamte kao vrednog i odgovornog učenika.

Nažalost, septembar je bio mesec kada se Dragan rodio, prešao u Partizan i nažalost, mesec kada je okončao svoj mladi život.

Zanimljiv podatak je i da je poslednji gol u dresu Partizana postigao 1. septembra, samo tri dana pre svoje smrti. Gol je dao iz penala u 8. minutu igre, u prvenstvenom meču između Partizana i Budućnosti (2:1), odigranom na stadionu JNA.

NA KOLENIMA UZDIGNUTIH RUKU

Nisu samo golovi ono što mu je obezbedilo status miljenika publike već njegova iskrenost i ljubav prema crno-belom dresu. Karakterisao ga je i poseban način proslavljanja golova. Naime, tih osamdesetih godina prošlog veka to se nije radilo preterano bučno, napadno ni atraktivno. Obično bi fudbaleri dizali ruku u vazduh ili grlili svoje saigrače. Međutim, Dragan se radovao na poseban način – padanjem i klizanjem na kolenima, uzdignutih ruku. 

OBOŽAVAO JE BRZU VOŽNJU

Pored fudbala, Mance je obožavao brzu vožnju, karte i šah. Novac koji je zarađivao donosio je kući, autobusom je išao na treninge jer je štedeo da bi kupio automobil. Svi koji su ga iole poznavali tvrde da je za volanom, uostalom kao i na travnatom tepihu, bio izuzetno neustrašiv. Nažalost, strast prema vožnji platio je životom.

Naime, Dragan Mance je poginuo u Zemunu u saobraćajnoj nesreći na auto-putu Beograd – Novi Sad, žureći na trening Partizana. Imao je tek 22 godine, a predviđana mu je jedna od najvećih fudbalskih karijera. Poginuo je 23 dana pre svog 23. rođendana.

Da bi izbegao da pregazi dečaka koji je neoprezno pretrčavao auto-put, Mance je naglo skrenuo, udario o ivičnjak i usled velike brzine od oko 100 kilometara na čas, izgubio kontrolu nad vozilom. Potom je naišao na stub betonske konstrukcije, a onda i na drugi. Iako su vozila Hitne pomoći brzo stigla na mesto događaja, Partizanovoj zvezdi nije bilo spasa…

Automobil marke pežo 205 bio je potpuno zgužvan, a njegovi delovi bili su razbacani na nekoliko desetina metara u krug. Smrt ovog sportiste šokirala je kompletnu jugoslovensku javnost, a posebno navijače Partizana. Trening crno-belih odmah je prekinut, plakao je tadašnji šef struke Nenad Bjeković, a zajedno s njim i svi igrači.

 

Pre šest godina najvatreniji obožavaoci ovog kluba obeležili su mesto pogibije ovog legendarnog fudbalera. Na betonskom stubu uz auto-put Beograd – Novi Sad nacrtali su njegovu sliku u karakterističnoj pozi, na kolenima i visoko podignutih ruku. Pored mesta gde je spomen-ploča napisali su Legenda živi, a na ovaj natpis naslanja se nacrtana džinovska devetka, broj koji je sa ponosom nosio jedan od najčuvenijih i najboljih Partizanovih fudbalera čiji je životni put, nažalost, prebrzo završen, a sportski talenat ostao nedorečen.