Iako nikada nije bio vodeća NBA zvezda, nedavno preminuli Entoni Mejson je svojom velikom požrtvovanošću uspeo da stekne kultni status i postane možda i najveći ljubimac navijača Njujork Niksa, ekipe sa kojom je 1994. godine stigao do velikog finala. Mejson je u NBA tokom 13 sezona uspeo da osvoji trofej za najboljeg „šestog čoveka“ i da upiše jedan nastup u utakmici svih zvezda.
Penzionisani košarkaš Entoni Mejson preminuo je u 48. godini posle masivnog srčanog udara kojeg je doživeo početkom februara. Uprkos velikoj borbi, čuveni sportista nije uspeo da se opravi i krajem istog meseca je i umro, samo 12 godina nakon što je „okačio patike o klin“.
Iako je rođen u Majamiju, Mejson je pohađao srednju školu „Springfild gardens“ u Kvinsu gde je zahvaljujući kasnijim igrama na najvišem nivou stekao status „legende iz kraja“. Posle završetka igračke karijere, imao je običaj da posećuje svoju bivšu školu da bi motivisao nove naraštaje.
Na kraju, Mejson je u istom kraju proveo poslednje dane i tu mu je i upriličen poslednji pozdrav kojem su prisustvovali saigrači iz sjajne generacije Niksa koja je bila nadohvat titule, uključujući Patrika Juinga, Džona Starksa i Čarlsa Ouklija. Naravno, tu je bio i tadašnji trener Pet Rajli koji je Mejsonu omogućio da se dokaže na najvišem nivou.
Put kojim se ređe ide
Karijera Mejsa nikako nije išla standardnom uspešnom putanjom, niti je on igrač klasičnih karakteristika. Sa visinom od 201 centimetar i težinom od 113 kilograma krilni centar nije imao tipičnu košarkašku građu. Snažni igrač bio je izuzetan u odbrani i mogao je da čuva i znatno više igrače od sebe.
Dobro se pamti njegova partija kada je u drugoj utakmici finala iz 1994. uspešno zaustavio Hakima Olajdžuvona. Mejson je bio odličan braneći 12 centimetara višeg centra Hjustona, koji je te sezone bio najbolji igrač lige. Takođe, Mejson nije bio samo snažan već i izuzetno pokretljiv (zahvaljujući čemu je mogao da bez problema čuva i niže igrače), brzih ruku i sjajne tehnike i sposobnosti kreacije, zbog čega je čak i bio zadužen za organizaciju igre u sezoni kada je Nikse vodio Don Nelson.
Ipak, da bi došao do najvišeg nivoa i igara u NBA, Mejson je morao dobro da se potrudi. Posle Tenesi Stejt fakulteta, on je 1988. godine draftovan tek u 3. rundi kao 53. izbor, velikim delom i zbog svojih atipičnih karakteristika. Tako niska pozicija na draftu nije garantovala dobru platu, pa se Mejson u želji da osigura finansijsko stanje svoje majke za koju je bio vezan u velikoj meri, odlučio da sreću potraži u inostranstvu.
Prvo je nastupao u Efesu u Turskoj, pa se zatim seli u Venecuelu, da bi se nakon toga vratio u rodnu državu gde je morao dodatno da radi da bi uspeo da se izbori za nastupe u NBA. Posle kratkotrajnih i skoro neprimetnih angažmana, vraćao se u lošiju konkurnciju kako bi se iznova dokazivao.
Veliki preokret u njegovoj karijeri dešava se 1991. godine kada je pravu šansu Mejsu konačno dao tadašnji trener Njojorka, legendarni Pet Rajli. Po uvreženom mišljenju, Rajli je tako odlučio jer ga je Mejson stilom igre i stavom na terenu podesećao na sebe iz igračkih dana. Zajedno sa Juingom, Ouklijem i Čarlsom Smitom, Mejs je činio zastrašujuću postavu visokih igrača Niksa.
Tri godine posle njegovog dolaska, tim prepun slavnih imena u kojem su igrali još i Derik Harper, Hjubert Dejvis, Dok Rivers, pa čak pomalo i Dag Kristi, uspeo je da napravi največi uspeh još od 1973, kada su Niksi stigli do druge i za sada poslednje titule u istoriji franšize. Postava Njujorka u kojoj je nastupao Mejson stigla je do velikog finala gde je ipak poražena u dramatičnoj seriji koja se protegla na sedam utakmica.
Kada je reč o ličnim priznanjima, jedno od najvećih u njegovoj karijeru stiglo je je godinu dana posle učešća u finalu, kada je Mejson proglašen za najboljeg rezervnog igrača cele lige. Ovaj trofej ga je pomerio u startnu petorku, pa je snažni i pokretljivi igrač u naredne dve godine čak bio košarkaš koji je provodio najviše vremena na parketu u NBA. U drugoj od te dve sezone, Mejs je nastupao za Šarlot u koji je stigao kao deo aranžmana koji je poslat u zamenu za još jednog igrača sjajnih „fizikalija“, Lerija Džonsona.
Te godine, Mejson je opravdao poverenje igrama koje su ga svrstale u drugu najbolju defanzivnu i treću najbolju ofanzivnu petorku takmičenja. Imao je prosečni dabl-dabl učinak (kao i sledeće sezone), a u četiri navrata je bio i dvocifren u tri statističke kategorije. Njegov novi tim je ipak u prvoj rundi doigravanja „počišćen“ upravo od Niksa.
Novo značajno poglavlje u njegovoj karijeri dogodilo se kada je Mejson stigao u Majami Hit, ponovo na poziv Peta Rajlija. Iako je bilo zamišljeno da ima epizodnu ulogu, zbog bolesti Alonza Mourninga i njegovih poznatih problema sa bubrezima, Mejson je igrao značajno više. Takođe, statistički podaci su bili vrlo blizu onima iz najbolje sezone i Mejson je uspeo da stigne i do prvog Ol-star nastupa.
Ipak, u plej-ofu je bio potpuno neprimetan. Majami je ispao već u prvoj rundi bez dobijene utakmice u seriji kada ga je ironijom sudbine izbacio baš Šarlot. Snažni krilni igrač je zatim nastupao još dve godine za Milvoki, pre nego što se konačno penzionisao.
