To što je Čair bio zadimljen kao pušnica, nije nešto najgore što se moglo dogoditi srpskoj košarci. Dim je finalu pružio magloviti ambijent u kome su se igrači Zvezde bolje snašli na šta im treba posebno čestitati. U većem problemu su košarkaški oci, zbog kojih poslednjih dvadesetak godina srpska klupska košarka tumara u magli gustoj kao testo.
Četvrti put u poslednjih pet godina trofej namenjen osvajaču Kupa Radivoja Koraća, naćiće se u vitrinama Crvene zvezde. Takmičenje u rezultatskom smislu ne donosi ništa, ali još uvek može da prodrma grogiranu košarkašku Srbiju, pa pretendenti na najviši plasman (a obično su to najljući beogradski rivali) i dalje dolaze na završni turnir kao da im Žućkova levica znači život.
Razlika od plus deset kojom je Crvena zvezda porazila Partizan u finalu, apsolutno je realni prikaz odnosa snaga između dva naša najveća kluba. Ipak, nevolja za Crveno bele je što je dvocifrena pobeda ostvarena protiv osakaćenog Partizana, kome je minulog vikenda falilo pola tima plus trener Džikić. Ozbiljan je to hendikep uz stotinu drugih problema, a tokom protekle tri godine javljaju se iznova i iznova kao nezalečena infekcija.
Ipak, Crvena zvezda mora da se suoči da činjenicom da je forma tima u silaznoj liniji kada je najvažnije. Ekipi slede odsudne borbe za plasman u plej-of Evrolige, a ovaj tim je stvaran upravo za evropski rezultat. Crveno-beli stranci su dovedeni za ozbiljan novac a i laik vidi da tokom poslednjih mesec dana imaju ozbiljnih problema sa koncentracijom tokom čitavog meča a posebno u momentima kada nekompletni ali do ludila naelektrisani Partizan, preti da drugi put za samo 14 dana gurne rivala sa ivice ambisa. Sreća pa je u ekipi još uvek sjajni Marko Simonović čije je iskustvo stečeno u zrelim igračkim danima, dovljno veliko da se slomi i najjači tim u Evropi, da ne govorimo o desetkovanom Partizanu.
Zvezda je pored legendarnog trofeja, povratila i Marka Gudurića. Bek se tokom čitave sezone mučio, tražio sebe ali je kao i u finalnoj seriji prošle godine, zadao udarac na koji Partizan nije imao odgovora. Na kraju, 18 poena uz indeks 22, dovoljno je za titulu najkorisnijeg igrača turnira koja će Marku verovatno vratiti poljuljano samopouzdanje, toliko potrebno za dalji tok sezone.
Partizan je odigrao preko granice svojih mogućnosti, pariravši Zvezdi punih 30 minuta. Desetak sekundi je bilo dovoljno da ih protivnik slomi, što bi mnogi objasnili padom koncentracije u ključnim trenucima. Istine radi, Crno beli su šutirali slobodna bacanja 11/21 a sa 21 izgubljenom loptom, teško je reći da je ključ Partizanovog poraza trenutni pad. Partizan je dakle, tokom čitavog meča bio daleko od potrebnog nivoa koncentracije, iako je pruženi otpor nadmašio sva očekivanja.
Ono što može ohrabriti Partizan pred nastavak sezone, jeste da su Crno-beli napokon počeli da brane ofanzivni skok protivnika, dopustivši izrazito skakačkoj ekipi samo šest drugih šansi. Partizanova sužena rotacija usled izostanka Marinkovića, Hečera i Koprivice, smanjila je mogućnost učestalog seckanja Zvezdine igre faulovima što je i bila strategija u jedinoj pobedi nad večitim rivalom ove godine. Ovo je svakako jedan od pokazatelja da se kompletni Partizan, može upustiti u borbu “prsa u prsa” sa najljućim rivalom, koji ove godine figurira kao ekipa iz evropskog vrha.
Svaku značajnu košarkašku svetkovinu u “zemlji košarke” , prate tenzije, nadmudrivanja čelnika klubova i obračun navijača koji se u Nišu zadržao na verbalnom nivou. Uz veliki žal što ipak ima povređenih… to što je u Čairu zapaljena po koja baklja i nije nešto najgore što se moglo dogoditi srpskoj košarci. Dim je finalu pružio magloviti, kafanski ambijent u kome su se igrači Zvezde bolje snašli na šta im treba posebno čestitati. U većem problemu su košarkaški oci, zbog kojih poslednjih dvadesetak godina srpska klupska košarka tumara u magli gustoj kao testo. Savez bi za početak morao da pronađe način kako da vrati rezultatski značaj makar jednom domaćem takmičenju, novčano ili još bolje kroz eventaualni plasman u mnogo hvaljenu Ligu šampiona. Tako bi zasigurno motivisali ponosite srpske gazde da preuzmu brigu o nekom klubu van Jadrana.
O Partizanovim probelmima koji se nižu u seriji, mnogo toga je rečeno. Bolest je pokosila gotovo pola tima a kako izvestiše prestonički mediji, sumnja se na salmonelu. Ljudi koji čine logistiku kluba bi morali da se zapitaju jesu li učinili sve da učešće na završnom turniru protekne bez rizika? Svi ostali klubovi, bez obzira na renome i rang u kome se takmiče, vešto su eskivirali opasnost od zaraze. Ovaj problem ne traba vezati za poslednje tri godine u kojima Partizanova publika ne zna za slast trofeja. U pitanju je zdravlje momaka koji se uprkos lošem momentu, na najbolji mogući način bore za svoj klub.
Sa druge strane, Crveno-beli bi trebalo dobro da proslave ostvareni uspeh jer je stigao u pravom trenutku, kao injekcija prekopotrebnog adrenalina, neophodnog za veliki evropski rezultat. Menadžment tima, jednom za svagda da se okane besmislenih pisanija, koja stižu samo kada je imperija “uzdrmana” , a uzdrmana je koliko i bizon kada ga pecne muva. Priče o umoru i paklenom evroligaškom ritmu takođe su deplasirane. Konačno, za to su se borili!
