Svi mi dobro znamo koliko je naporno biti profesionalni sportista u Srbiji – uslovi za rad teški, igrališta oronula, a plate neredovne. Ipak, nije sve ni u novcu. To najbolje zna Nina Micić, prva sportistkinja koja je pod zastavom naše zemlje učestvovala u snoubord takmičenju na Zimskim olimpijskim igrama. Ona je za portal Dnevno.rs pričala o karijeri, neugodnoj povredi leđa, ali i o bratu Vasi Miciću, trenutno košarkašu Bajerna, odavši nam jednu njegovu tajnu.
Kada nešto voliš, onda za tebe prepreka nema. Upravo tako bismo mogli da okarakterišemo tok karijere Nine Micić, prve snouborderke iz Srbije koja učestvovala na ZOI, i to prošle godine u Sočiju. Kao i svakom sportisti iz naše zemlje kome je sneg „kancelarija”, Kopaonik je bio mesto početka.
– Od svog rođenja sam živela na toj planini, odrasla sam gore i tamo završila prva četiri razreda osnovne škole. Samim tim sam bila usmerena na „belinu” i zimske sportove. Prvo sam stala na skije, a sa samo 5 godina već i na snoubord, pa evo sve do sada – rekla je nasmejana Nina na početku razgovora za Dnevno.rs.
Sportovi na snegu nepoznanica su velikom broju ljudi u Srbiji, a snoubord klubova ima tek desetak. Ljudi iz Skijaškog saveza imaju želju da nešto promene, ali, nažalost, sve ide veoma sporo.
– Za razliku od ostatka Evrope i sveta, kod nas su zimski sportovi nedovoljno popularizovani. Jedan od razloga je i svakako nedostatak vrhunskih rezultata, kao što se to desilo u Hrvatskoj gde je familija Kostelić doprinela tome da skijaški sportovi postanu popularniji od svih ostalih. Takođe, za profesionalno bavljenje bilo kojim zimskim sportom potrebno je dosta novca, što kod nas postaje najveći problem – kaže naša sagovornica koja je član prestoničkog kluba „Bibis” i potom dodaje:
Ljudi iz Skijaškog saveza se trude, ali mislim da može još mnogo bolje na planu popularizovanja zimskih sportova. Mi takmičari i članovi saveza na sve načine pokušavamo da im pomognemo jer nam fali veliki broj dece od kojih kasnije može da se očekuje da barem nekoliko njih odskoči i napravi svetske rezultate.
Ono što je interesantno jeste činjenica da kod nas uopšte ni nema takmičenja u snoubordu. Zbog toga je Nina primorana da ide „preko grane”.
– Fokusirana sam samo na takmičenja koja su pod pokroviteljstvom Svetske skijaške organizacije (FIS). Sezona, koja otprilike traje od početka decembra do početka aprila, uskoro se završava. Očekuju me još takmičenja Evropa kupa u Italiji i Sloveniji i na njima ću pokušati da popravim svoje bodove i da sa što boljim saldom uđem u narednu sezonu – odlučna je ova snouborderka.
Kada je u pitanju Ninino omiljeno skijalište u Srbiji, za nju postoji samo jedan ispravan odgovor:
Moja ljubav prema Kopaoniku je prevelika da bih uopšte pomišljala na neku drugu opciju.
Svi oni koji takmičenja na snegu posmatraju samo preko TV ekrana i iz udobnosti svog doma, trebalo bi da jednu stvar imaju na umu – zimski sportovi uopšte nisu laki.
– Treniranje se dosta razlikuje tokom leta, kada nije sezona, i tokom zime. U letnjem periodu sve je podređeno kondiciji, tako da najviše vremena provodim u teretani ili atletskom stadionu, i to skoro svakog dana. Tokom zime svakako najviše radim na snegu i održavanju već stečene kondicije – objasnila nam je Nina.
U razgovoru sa ovom mladom sportistkinjom neizostavna tema bile su i Zimske olimpijske igre koje su prošle godine održane u Sočiju. Nina je postala prvi snouborder iz Srbije koji se pod „crveno-plavo-belom” zastavom takmičio u toj disciplini u istoriji.
Svaki vrhunski sportista sanja učešće na Olimpijskim igrama i sav svoj trud ulaže da bi se plasirao i otišao tamo. Od početka bavljenja ovim sportom, to je bila moja najveća želja i, na moju sreću, ona se ispunila. Za Soči me vežu samo lepe uspomene. Naporno sam radila sve ove godine i konačno, kad sam saznala da idem tamo, činilo mi se da nije bilo srećnije osobe od mene – iskrena je ona.
Život u olimpijskom selu predstavlja neverovatno iskustvo za nju, a poseban utisak ostavili su domaćini.
– Biti zajedno na jednom mestu sa svim vrhunskim sportistima je fenomenalan osećaj. Tamo je zaista sve bilo podređeno nama i organizatori su se trudili da se osećamo najlepše moguće. Iako Rusi možda nisu poznati kao topao narod, to se niti jednog trena nije osetilo. Uživala sam svih 20 dana provedenih tamo, a nažalost zbog povrede nisam mogla da pružim svoj maksimum u takmičarskom delu. Nadam se da će u Južnoj Koreji 2018. godine biti drugačije – kaže Nina.
Samo dva meseca pred Igre Micićeva je doživela strahovitu povredu. Naime, nju je pogodila skija dok je bila na jednom takmičenju u Austriji, a lekari su se borili za njen život.
– Skija jednog austrijskog trenera se otkačila sa njegove noge, išla niz stazu i pogodila mene dok sam sedela i čekala start. Izgubila sam svest i završila u bolnici gde su lekari u Klagenfurtu pokušavali da mi spasu život. Zahvaljujući njima, a kasnije i lekarima u Srbiji, uspela sam da se oporavim. Imala sam povredu leđa i slezine i jedan težak i mučan period je iza mene. Nije bilo lako u tom momentu, ali sada na to pokušavam da gledam sa vedrije strane – priseća se Nina i dodaje:
Teško mi je palo što povređena nisam mogla da pružim ni blizu svog maksimuma u Sočiju. I posle Igara sam osećala posledice, morala sam da se posvetim svom zdravlju i skroz oporavim. Nije bilo lako ni sa psihičke strane kada je ponovo trebalo da stanem na sneg, ali sada je sve u redu. Trudim se da ljudima skrenem pažnju da je veoma bitno da na skijalištima nose kacigu i štitnik za leđa jer je to meni spasilo život.
Ona je u Sočiju zauzela 31. mesto u paralel slalomu i 27. poziciju u paralel veleslalomu. S obzirom na povredu, to nije bio loš rezultat.
– Bilo bi i bolje da nisam imala pomenutih problema sa leđima. Prva sam predstavnica Srbije koja je ikada učestvovala na ZOI u ovom sportu, tako da mogu reći da sam i ponosna na sebe. Nadam se da sam podstakla drugu decu da se bave snoubordom. Želim da pokažemo da i mi Srbi i ovde možemo da budemo uspešni kao i u ostalim sportovima – odlučna je naša sagovornica.
Nina je istakla da su joj trenutno najveći cilj naredne Zimske olimpijske igre u Južnoj Koreji. Neće joj biti nimalo lako, finansije su glavni problem, a ona pokušava da osim Saveza pronađe i ostale sponzore koji bi joj pomogli u ostvarivanju ovog sna.
Osim za snoubord, Nina je tesno povezana i sa košarkom. Njen rođeni brat Vasa Micić sa velikim uspehom nastupa za minhenski Bajern kojeg sa klupe vodi Svetislav Pešić. Ona nam je otkrila i jednu njegovu tajnu koju bi on rado da sakrije od srpskog trenera.
– Upravo sada sam kod brata, došla sam na nekoliko dana i gledaću neke njegove utakmice. Vasa naporno radi, trenutno nema sreće sa povredama, ali verujem da će sve doći na svoje. Super se snašao u Nemačkoj, dopada mu se sredina jer pre svega može dosta da napreduje. Kao starija sestra nikako ne odajem njegove tajne, ali ipak ću vam reći: Vasa nikako ne može da živi bez plazme i nutele – rekla nam je ona kroz smeh.
Već nekoliko godina je u vezi sa kapitenom Crvene zvezde, Lukom Mitrovićem.
Nas dvoje živimo zajedno, tako da smo jedno drugom najveća podrška u bavljenju sportom. Nije lako uskladiti sve, ali se tudimo oboje. Dok je moja sezona u toku, skoro i da ne stižem da gledam uživo njegove utakmice, ali kad završim, uvek sam u „Pioniru” ili „Areni” – kaže Nina.
Nikada nije imala neki konkretan životni moto, ali jedno je sigurno – oduvek se trudila da naporno radi u veri da će se taj trud i isplatiti.
– Nagrada ne dođe kad mi to očekujemo, već kada je najpotrebnije. Posle povrede sam mislila da ću završiti svoju sportsku karijeru, bila sam istrošena i fizički i psihički, ali onda se dogodio najlepši momenat: saznanje da idem na ZOI. To mi je dalo snagu da nastavim dalju borbu u sportu, a isto tako i više cenim svaki sekund svog života – završila je svoj razgovor za Dnevno.rs Nina Micić.
