Trijumfi i porazi na terenu, ukupni lični uspeh pojedinca, sva dostignuća, svi potpisani ugovori, medalje, priznanja, sav znoj, krv i suze jednog sportiste počinju malim koracima - svako je krenuo sa gomilom drugih klinaca željnih razonode i društva u različite omladinske škole sporta. Na kraju - samo su najuporniji i najsnažniji opstali. Šta izdavaja one koje uspeju od onih koji posustanu? Mnogo je tu faktora, ali jedan od ključnih, premda laicima možda deluje totalno nebitno, jeste pitanje trenera u omladinskim kategorija... To su ljudi koji grade buduće šampione i kuju gvožđe dok je vruće.To su ljudi koji usmeravaju one koji će jednog dana dati srce na terenu za svoj klub, svoju zemlju.
Jedan od onih trenera čiji rad i ime obećavaju najviše domete jeste i Igor Nikolić, trener mlađih kategorija rukometnog kluba Crvena zvezda. On je na čelu malih šampiona koji dominiraju Srbijom i obećavaju svetlu budućnost rukometnoj sceni Srbije. Nikolić je u rukometu od osme godine, a u trenerskim vodama je gotovo deceniju, iako tek što je proslavio 30. rođendan. Međutim, on je dokaz da mlade godine ne znače nedostatka iskustva i vrhunskog kvaliteta. Malo je sigurnih stvari u sportu, ali ova jeste – svaki “klinac” u njegovim rukama izrašće pre svega u dobrog čoveka, a potom i u odličnog sportistu.
Nikolić trenutno vodi generaciju 2000/2001, koja je formirana pre četiri godine sa polazištem da rukometna škola Crvene zvezde vodi decu do prvog tima jednog dana. No, važnije od toga jeste da svi ti dečaci postanu na prvom mestu kvalitetni ljudi.
– Naš plan je da oni jednog dana zaigraju u prvom timu, ali iznad toga postoji ideja o tome da naučimo tu decu da sutra postanu dobri, kvalitetni, kulturni i vaspitani ljudi, pa tek onda sportski pripremljeni. Rezultati treba da budu u drugom planu, a ne da se postižu po svaku cenu. U Srbiji se generalno loše radi sa decom, jer ih gledaju kroz novac i članarine i to je prioritet. Mi smo se potrudili da bude drugačije, i to se isplatilo – dve godine zaredom smo šampioni Beograda i šampioni Srbije. Pravimo dobre rezultate i na evropskom nivou – osvojili smo nezvanično prvenstvo sveta u Barseloni, dok smo prošle godine u Pragu osvojili peto mesto u Evropi u konkurenciji 86 ekipa, pride izgubivši samo jednu utakmicu – priča Nikolić.
Kako su uspeli i kako uspevaju da dobiju trku sa evropskim klubovima koji izdvajaju milionske budžete za mlađe kategorije, dok RK CZ nema baš nikakav budžet za iste? Poput mnogih stvari u Srbiji, i to se može nazvati svojevrsnim čudom – dobra volja i puno dobrog rada nadoknadili su nedostatak novca.
– Crvena zvezda nema budžet za mlađe kategorije. Postoji grupa entuzijasta na čelu sa Nenadom Peruničićem koji sve to koordiniše. Imamo želju i veliku ljubav za tu decu, a to je glavno. Sve što smo deci dali, sve benefite i dobar rad, koji se ne tiče samo rukometa, već uključuje i atletske, džudo, fitnes i treninge na bazenu, uspeli smo da obezbedimo preko ličnih poznanstava, što naših, što roditeljskih. Krenuli smo od nule, ali pogledajte gde smo danas – prošle godine smo proglašeni za najbolju rukometnu školu u Srbiji, prilikom čega mi je nagradu u ruke predao lično predsednik Evropske rukometne federacije. Nema bolje potvrde – istakao je naš sagovornik.
On naglašava da rezultati nisu došli kao posledica pritiska ili očekivanja, te da je to pogrešan metod rada, koji mnogi danas u Srbiji praktikuju.
– Mi našu decu ne pripremamo da oni nešto moraju, jedino što je imperativ jeste učestvovanje u takozvanoj himni koju uvek otpevamo na samom početku… Jedan od momaka viče “Vi dole na terenu”, a ostali za njim ponavljaju “Ti dole na terenu, Zvezdin grb što nosiš, od tebe tražim samo da kao lav se boriš!” To je jedino što sam ja od njih tražio – da se uvek bore i trude. Kada je protivnik bolji korektno pružimo ruku, oni znaju da podnesu poraz bez obzira što su apsolutno šampioni. Opet naglašavam, prioritet je da oni izrastaju u dobre đake i dobre ljude. A jednog dana će sigurno biti ponos Crvene zvezde, Beograda, Srbije, svoje porodice, prijatelja – kaže ovaj Beograđanin.
Nema dobrog igrača bez jake psihe
Svaki doar sportista uporedo uz rad na svom telu i snazi, mora da se posveti i izgradnji duha i snage volje. Jer, bez toga teško da može da se izbori sa preprekama koji put profesionalnog sportiste nosi…
– Imali smo situaciju da igrači iz manjih sredina dođu da treniraju kod nas i da ne mogu da se izbore sa tim šta znači igranje u Zvezdi, Partizanu i klubovima sa zvučnim i velikim imenima. Pritisak kod tih igrača je veoma velik, jednostavno oni se izgube. Imali smo primer da naša dva vrhunska igrača prošle godine prestanu da se bave rukometom – nisu mogli da izdrže pritisak koji nosi superligaška scena i ime velikog kluba – rekao je Nikolić.
Nikolić je na klupi dečaka od 14 i 15 godina, a ni sam nije mnogo stariji od njih – tek ‘gazi’ 30-u, te se nameće pitanje autoriteta. Kako je uspeo da ih “savlada”, natera ih da ga slušaju i poštuju, i kakav odnos uopšte ima sa njima – kako oni njega gledaju, a kako on njih? Kaže da veštinu, znanje i moć pedagogije duguje prvenstveno obrazovanju.
– Akcenat stavljam na školovanje, koje se kod nas nipodaštava, kako u rukometu, tako i u ostalim sportovima, gde su teneri uglavnom igrači koji su prestali da se bave sportom, preko noći skočivši u trenerske vode. Međutim, tu je “kvaka” – niko od njih nema stručno znanje. Ne mislim na samu igru i sport, već na pedagogiju, psihologiju i sociologiju. Meni je upravo obrazovanje na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja pomoglo da znam da se postavim u odnosu sa decom, kada treba ja sam im i roditelj i prijatelj i brat. Imaju apsolutno poverenje u mene i razgovaramo o svemu. Veliku ulogu igra i to što ja u toj deci ne gledam igrače ili novac, već male ljude sa svim njihovim emocijama, vrlinama i manama i trudim se da svakom detetu priđem na drugačiji način. Najveća greška zbog koja se deca u sportu gube jeste što im treneri prilaze svima na isti način – obrazlaže mladi trener Zvezde.
Nikolić neretko rukovodi i “ekskurzijama”, zapravo ova ekipa je često na pripremama ili turnirima u inostranstvu, što zahteva dodatnu odgovornost i veštine. On priča kako nikada nije propustio da malim rukometašima priušti dobru turu kroz grad u kom su, i pruži im neka znanja iz opšte kulture:
– Cilj nam je, kao što sam već rekao, da pored sporta, oni nauče i još mnogo toga. Imamo dobro osmišljenu animaciju na putovanjima sa njima, zanimljive obilaske, zadatke, takmičenja… Ukratko, zaista funkcionišemo kao porodica, i bez pozitivne energije ne bismo ni uspeli i bili tu gde jesmo.
Srbija je prepuna talentovane dece za različite sportove. Međutim, talenat bez rada i truda neće doneti rezultate, a nekada se ni sve to u kombinaciji ne isplati, a Nikolić sitiče da su ponekada glavni problem roditelji i njihov pogrešni pristup. Koliko mogu da daju krila deci, toliko mogu i da im ih “saseku”.
– Ima puno talentovane dece, ali ono što je problematično nisu deca, već roditelji. Često roditelji beg od nemaštine traže upravo u deci, forsirajući ih da treniraju neki sport kako bi se jednog dana to unovčilo. Veliki broj dece psihološki tu poklekne, ne mogu da izdrže taj pritisak očekivanja. Moje iskustvo jeste da se mnogo lepše razvijaju i bolje rezultate naprave deca koji nisu opterećena time. Dešava se da je dete izuzetno talentovano, a da zbog očekivanja roditelja ne napravi ništa. Tako da čak ni rad i talenat u kombinaciji nisu garancija uspeha, ako nema aposlutne podrške porodice. Koliko roditelj može da pomogne, toliko može i da sputa svoje dete. Oni rukomet, ili bilo koji drugi sport, ne smeju sa 14 i 15 godina da doživlajvaju kao posao. To treba da im bude uživanje, da dođu na trening srećni i zadovoljni i to je jedino bitno – istakao je on.
Iz Nikolićevog tima čak šest igrača krase redove reprezentacije Srbije za 2000. godište, a očekuje se da će se pri formiranju selekcije za 2001. godište tu takođe pridružiti nekoliko rukometaša Crvene zvezde. No, tako stvari stoje danas. Pitali smo ovog trenera koliko će njih uspeti da se ostvari kao profesionalni igrač rukometa i generalno koliko njih uspe da iz mladih kategorija dođe do inostrane i reprezentativne karijere.
– Nekad je po generaciji dovoljno da se izbaci jedan ili dva igrača, pa da kažeš “uradio sam veliki posao”. To je slučaj sa generacijom 90. godište, koju sam takođe vodio, gde smo iznedrili igrače kao što su Zelenović i Nenadić, koji su napravili vrhunske rezultate i zavidne karijere, a pritom su i prva postava reprezentacije Srbije. Međutim, u generaciji 2000/2001. (ne samo u Zvezdi, već uopšteno) krije se veliki broj potencijala i daleko su prosperitetnije i kvalitetnije od prethodnih, pa verujem da će većina uspeti da se bavi rukometom i od toga živi. Vreme će pokazati kako stvari stoje – zaključuje ovaj bivši rukometaš, dodajući šta razlikuje vrhunskog od prosečnog igrača.
– Nažalost, prva selekcija tiče se fizičkih predispozicija, a sledi dobar rad sa decom. Kada se ne radi dobro u mlađim kategorijam, dolazite u situaciju da u prvoj ekipi imate igrače koji ne znaju osnovne stvari, a kasno je da ih nauče sa 18 i više godine. Tu pre svega mislim na brzinu, skočnost, ritmiku, koordinaciju, koje moraju da se obrade u ranoj mladosti – to je adekvatan period za to. Kolege treneri koji su “priučeni” ili nemaju dovoljno obrazovanja sa decom uglavnom rade na taktici, koja u tom trenutku daje rezultate, ali kada igrači dođu do seniorskih ekipa u njima se izgube, jer nemaju te neophodne elemente. Kod nas je to očigledno problematično za shvatiti, jer decu prepuštaju igračima koji su juče završili karijeru, bez elementarnog znanja, dok svuda u svetu mlađe kategorije vode najbolji treneri – jasan je Nikolić.
Prvo obrazovanje, pa onda sport
Pojam obrazovanja je danas obesmišljen, u sportu ponajviše. Imamo situaciju kada većina mladih momaka i dečaka juriša ka “utopijskom” snu o profesionalnom sportu, baš kako bi izbegli školovanje i došli do novca bez školovanja. No, Nikolić tvrdi da je obrazovanje i više nego bitno za svakog sportistu.
– Obrazovanje je izuzetno bitno – jer “glup” sportista ne može da bude dobar sportista. Mi ne tražimo da sportista zna matematičke formule, ali ako igrač ima problem sa psihom i učenjem i ne može da usvoji školske predmete, teško će usvojiti neke stvari koje mu priča trener. Obrazovanje je škola za um, a sport za telo – pokreti se uče kao što se uči i istorija. Imate situaciju da puno profesionalnih sportista stavi obrazovanje po strani, pre svega fudbaleri, pa sa 30 godina završe na rubu propasti. Ljudima se servira nekolicina onih koji su stekli i imaju sve, ali šta je hordom onih kojima to nije pošlo za rukom? Bio sam u situaciji u prošlosti da postavim pitanje igračima da mi nabroje kontinente, a da više od polovine to nije znalo. To tako ne može – akcentuje on.
Nikolić je više od dve decenije u vodama rukometa, i bilo je toliko uspona i padova, da je teško i setiti se svega. No, kaže nikada mu nije palo na pamet da odustane, jer onaj ko prvi put pomisli da odustane, taj će odustati sigurno kad-tad. Treba se podići nakon pada, a svaki poraz je samo nova motivacija. Njegovi dalji snovi i želje vezani su i dalje za rukomet, a tvrdi da će jednog dana voditi reprezentaciju Srbije.
– Oduvek sam želeo da se bavim nečim gde mogu nešto da menjam na bolje i da nešto dobro uradim za druge. Moje ambicije su izuzetno velike, uvek se trudim da napredujem i učim. Planiram da ovu generaciju izvedem do kraja, i tom cilju žrtvovao sam mnogo. Imao sam unosne ponude iz inostranstva, ali sam ih sve redom odbio, jer sam vezan za klince i ne bih voleo da ih “izdam” svojim odlaskom. Imaju još godinu, dve do prve ekipe, a posle toga videćemo šta i kako. Trenutno sam i deo koordinatora reprezentacije Srbije, a naravno, moja želja je da jednog dana i vodim nacionalnu selekciju i osvojim medalju. Siguran sam da ću u tome supeti, da li za 10, 20, 30 godina, nije važno. Vreme je preda mnom – iskren je on.
Pobeda i poraz ne znače ništa ako nemate sa kim da ih podelite
Kako bi na terenu uvek bio stamen i koncentrisan, neophodno je da stvorite harmoniju, koliko je to moguće, i u privatnom životu, te da se posvetite ljudima koje volite, čak i kada nemate dovoljno vremena.
– Sve pobede ovog sveta ne mogu da nadomeste porodicu. Moj cilj je da jednog dana osnujem porodicu onakvu kakvu sam ja imao, i da jednog dana vaspitam svoju decu kao dobre ljude sa ispravnim stavovima. Apsolutna sreća je kada su ljudi oko vas oko srećni i ispunjeni, pa se potrudite da ih zadovoljite onoliko koliko je to do vas. Sreća je u malim stvarima – uradite male stvari i videćete razliku. Pobeda i poraz ne znače ništa, ako nemate sa kim da ih podelite. Kada vam je stalo do nekoga, uvek možete da pronađete vreme i motiv da ga vidite – kaže naš sagovornik.
Nikolić je neko ko je izvrstan pedagog, neko ko je malim rukometašima usadio zdrave stavove, neko ko im je udario temelje da sutra postanu kvalitetni ljudi. Koji je njegov putokaz, na čemu mladi treba da rade, kako da se “iskobeljaju” iz određene “tuposti” u kojoj se Srbija našla.
– Današnja omladina danas je katastrofalnom stanju. Dovoljno je videti šta nam se servira putem mas-medija; gledamo ljude koji nemaju karijere, i kojima je ulaznica za estradu bila što su se skinuli goli ili su spremni na svakojake gluposti. Danas je dobro ono što je popularno, i takav, pogrešan, stav vlada u svim sferama društva. Zato treba raditi na sebi i izgrađivati se, pratiti ispravan put, koliko god delovalo teško ponekada. Trudite se da jednog dana sebi budete dobri, a ne okoliini. Jer ono što okolina prezentuje na znači da je obavezno i dobro – završio je Igor Nikolić.
