Prepoznatljiva po svom širokom i iskrenom osmehu, Milica Mandić je u razgovoru otkrila kako je započela svoju karijeru, sa kakvim barijerama se susretala, ko je odigrao glavnu ulogu u njenom putu ka uspehu, ali I ključnu stvar – šta kada padneš i ne znaš kako da kreneš dalje?
Da li je tekvondo karijera zaista gotova i pod kojim uslovima bi se vratila borbama? O svemu tome – u nastavku ove priče.
Put do uspeha je težak, a još teži uz previše ambiciozne roditelje i pritisak koji se nameće. Ipak, Miličina priča govori da može i drugačije i da su visine dostižne uz podršku i razumevanje.
– Ne bih mogla tu 2000. godinu da poredim sada sa 2022. ili 2021. godinom, bilo je mnogo drugačija situacija. Počela sam da se bavim tekvondom sa deset godina, ali to je za mene bila igra i zabava – kaže Milica na početku razgovora, te dodaje:
– Zahvalna sam svojim roditeljima jer nisu imali prevelike ambicije, želeli su da budem zdravo dete koje se bavi sportom i koje voli to što radi. Velika je greška kada se detetu nametnu velike ambicije roditelja i trenera, na taj način deca prerano uđu u profesionalni sport, a to ne bi trebalo – jasna je Milica.
The most beautiful athlete in taekwondo-Milica Mandic ????#TeamSerbia #Serbia pic.twitter.com/uUOBk8bBtP
— NOVAK SERBIAN FANS (@Nina37482804) July 27, 2021
Dvostruka olimpijska šampionka koja se „samo igrala“ tekvondoa. Zvuči čudno, ali uz igru su došli i rezultati.
– Srećna sam što sam imala takav razvojni put, sve je bila igra i šala, jednostavno uživanje u sportu… Sve dok jednog momenta nisam sama rekla: želim da pravim rezultate. I tada su roditelji bili uz mene, ali tada sam već imala 15 ili 16 godina. Sada je sve to, da kažem, na nekom mnogo većem i bržem nivou, deca koja su kadeti i pioniri već treniraju šest ili sedam puta nedeljno, moraju da idu u korak sa svojom generacijom, sa drugim klubovima… E, tu veliki zadatak ima trener, koji mora sve to da iskalkuliše, da im odredi dovoljan broj treninga, a da tih ipak ne isforsira, zato roditelji moraju da imaju poverenja u trenera.
A, kad smo već kod trenera – nemoguće je ne spomenuti, sada već legendu srpskog tekvondoa – čuvenog Dragana Jovanovića Galeta.
– Gale je specifična osoba, kada ga upoznate i vidite kakvu energiju ima, njegovu ambiciju i viziju – shvatite kakav je. Shvatila sam da želim isto što i on, poklopili smo se i rekli da ne želimo da budemo prosečni. Želimo da pravimo velike rezultate i mislim da se to dogodilo u nekom presudnom trenutku, ali pre svega – najvažnije je bilo poverenje koje su moji roditelji imali u njega – kaže Milica i dodaje:
– Nikada nisam osetila da više pažnje posvećuje mojim muškim kolegama nego meni, svako je uspeo da se izbori za mesto u njegovom sistemu i za njegovu pažnju, finansiranja, rezultate… Jednostavno, imati Galeta pored sebe je bilo presudno da se naprave ovakvi rezultati – priznala je Milica.
Nije Milica propustila priliku da pomene i brojne druge saradnike i prijatelje koji su učestvovali u građenju njenog imena, poput Marije Pavlović (devojačko Srećkov) – njene psihologice, kao i svoje porodice, ali nam je otkrila i da li svoju popularnost koristi u svakodnevnici.
– Nisam navikla da koristim svoje ime za neku svakodnevnicu toliko, jednostavno volim malo da se držim po strani ,da sve što imam u životu bude na neki način i zasluženo. U suštini, volim da radim za sve te rezultate i za sve ono što sam postigla u životu, tako da samim tim – ime je možda malo kasnije došlo, ali trudim se da ga ne koristim u druge svrhe.
Another #gold medal for Milica Mandic of #SRB in the women’s +67kg #Taekwondo! #Gold London 2012#Gold Tokyo 2020#StrongerTogether | #Tokyo2020 | @WorldTaekwondo1 pic.twitter.com/inNETvOA4s
— The Olympic Games (@Olympics) July 27, 2021
Skromnost je vrlina, ali svojih kvaliteta i uspeha uvek treba biti svestan, te se neretko podsećamo njenih rezultata.
– Kad god to čujem… Uh, ponekad zvuči nerealno, ali kada si u sportu uvek imaš velike želje i ambicije, želiš da napraviš dobar rezultat, ne razmišljaš o potencijalnim posledicama… Baš sam skoro gledala neke rezultate, jer inače volim sport i sve dosta pratim, videla sam da je Jasna Šekarić bila bukvalno idol mladih žena, čitala sam šta je sve osvojila i pomislila: „Bože, ovakve rezultate nikada niko neće postići“. Bilo mi je neshvatljivo da sam i ja došla do toga, ali…
Otkrila je Milica na koji način je došla do tolikog uspeha, a onda se prisetila i svog prvog poraza, kao i uticaja okoline nakon prve olimpijske medalje.
– Prevazila sam taj pritisak od Londona do Rija, te četiri godine, pogotovo prvi turnir posle Olimpijskih igara, su za mene bile jako težak period. Konstantno sam morala da se dokazujem, da budem prva, a nije normalno kada sa 20 godina osvojite nešto tako veliko… Pritom, zapravo se i dalje razvijate, i dalje učite, radite na sebi, a sve to morate da uskladite sa sportom i očekivanjima. Sve je kulminiralo u Riju, mislila sam da sam fizički spremna i jesam bila, ali nisam mogla da ispratim sve to… Jednostavno, par dana pred takmičenje sam se slomila, videlo se da to nisam ja i bilo mi je jako teško – prisetila se Milica Mandić.
Ipak, u redu je izgubiti.
– Naravno, teško je, ali meni se nije svideo način na koji sam izgubila i to mi je bilo najteže da prihvatim. Bilo je tu dubokog preispitivanja, razmišljala sam da li sam ja za to, da li treba da odustanem… Ali, onda sam rešila da vidim šta je bilo to što nije valjalo, šta može da se popravi i da krenem od početka. To mi je bila zaista jedna vredna lekcija, tada sam naučila da se izborim sa pritiskom, i znala sam – kada dođu nove Olimpijske igre – znaću kako ću se izboriti sa pritiskom.
I – izborila se! I to kako – novom zlatnom olimpijskom medaljom. A, nakon toga – najavila je kraj. Da li je i definitivan?
– Za sada jeste. Jednostavno, ja sam osoba koja uvek ide za svojim instiktom i u jednom momentu, ako mi se stvarno bude takmičilo, ja ću da izađem, apsolutno ne mogu da kažem da neću. Istina, kraj je za Olimpijski ciklus, jer mi je previše da tome posvetim još tri godine, a sada imam 33. Mislim da moje telo to ne bi moglo da izdrži – kaže Milica i dodaje:
– Da se ne lažemo, posle tri olimpijska ciklusa, zaista nemam istu motivaciju i isti žar, a ako nastavim tako – to neće biti dobro ni za mene, ni za sam tekvondo, niko neće imati koristi od toga. Strašno volim ovaj sport i rešena sam da, kao i moj suprug koji se posle tri godine vratio međunarodnnim takmičenjima, ako budem imala želju – moram u potpunosti da se posvetim tome, jer sam apsolutno „štreber“ za neke stvari. Ne mogu da izađem na takmičenje ako nisam potpuno spremna – iskrena je Milica.
