Svako ko kupi ulaznicu, ujedno, pruža značajan doprinos kampanji Košarkaškog saveza Srbije i UNICEF, za izgradnju inkluzivnih igrališta i za pomoć deci sa smetnjama u razvoju, jer polovina prikupljenih sredstava ide upravo u te svrhe.

– Kada sam čuo ovu vest jako sam se obradovao, jer je važno da uradimo sve što možemo za našu decu. Mislim da KSS radi pravu stvar, i verujem da ovako nešto može i treba da postane tradicija, ne samo kada je košarka u pitanju, već i drugi sportovi. Video sam i poziv da svi dođu obučeni u plavo, što je prava stvar. Nadam se da će to ljudi da prihvate masovno. U prošlom periodu plava boja donela je mnogo radosti i zlata našoj zemlji. Nadam se da će to biti možda i biti neka pokretačka snaga za sadašnje generacije – rekao je Gurović, koji je sa nacionalnim timom osvojio zlatno odličje na Svetskom i Evropskom prvenstvu, kao i bronzu na EP.

Ideja Dejana Tomaševića i njegovog tima u KSS, je da se cela Arena ujedini oko boje u kojoj igra reprezentacija, i da se na taj način pošalje najlepša slika u svet.

– Kod nas je to jedinstvo u prošlosti bilo možda malo poljuljano, jer se mi kroz vekove često delimo na ove ili na one, ali bi bilo sjajno ukoliko bi reprezentacija ujedinila sve, i bila magnet pozitivne energije i podrške. Bila bi to lepa uvertira pred Svetsko prvenstvo, i pokazala da smo jači nego što smo ikada bili – ističe.

Plava boja je nešto što Gurovića asocira na pobede i medalje, ali i na druge divne uspomene iz reprezentacije.

– Pošto smo svi bili okupljeni oko košarke, koja nam je bila i ostala jako važan deo života, mislim da uspeh koji se generacijama unazad stvarao je vezan za tu plavu boju. Boje ne utiču direktno na rezultat jedne utakmice, ali sigurno na mentalnom planu daju ekipi neku snagu i energiju, to je definitivno. Ova tamno plava nam daje neku sigurnost, pripadnost, samopouzdanje, novi izraz. Ona je simbol pobede – kaže legendarni košarkaš.

Mnogo je velikih utakmica odigrao Gurović za reprezentaciju, često se pominje Indijanapolis 2002, ali Milan ističe još jedan važan momenat iz karijere.

– Malo se u zapećak stavila 2001. godina, kada smo osvojili zlato na EP u Istanbulu. Ta generacija predvođena našim kapitenom ostvarila je jedan impresivan rezultat počevši od tri kontrolna turnira, čini mi se da su dva bila u Turskoj a jedan u Nemačkoj, pa do same završnice samog turnira u Instanbulu. Bili smo neporaženi od kada smo počeli, sve do titule, pa mogu da kažem da je taj šampionat u Turskoj ostavio veliki trag u mom sećanju. Pamtim i veliko jedinstvo koje nas je krasilo. Posle je svako otišao na svoju stranu, zbog obaveza, porodice, ali ostao sam u kontaktu sa Bodirogom i još par igrača. Kada se sretnemo ispričamo se, setimo se nekih anegdota, dogodovština, izazova sa kojima smo se suočavali, i bude to jedno lepo sećanje. Drago mi je da vidim to jedinstvo i u sadašnjoj generaciji u nacionalnom timu, jer je to jedan od preduslova uspeha – kaže Gurović.

Milana Gurovića pamte po trojkama Americi na Svetskom prvenstvu, ali još je mnogo toga što je krasilo ovog sjajnog košarkaša.

– Neskromno je da pričam o sebi, ali sam uvek davao sto odsto od sebe na terenu, i ostavljao sam srce za reprezentaciju. Smatram da je nacionalni tim jedna svetinja, i da taj stav treba da bude prisutan kod svih koji se bave sportom. Taj pristup igri mi je možda i važniji od priča da sam bio uspešan u šutevima za tri poena, po nekom sprečavanju kontranapada, odbrani…  – skroman je naš as.

Na priču o reprezentaciji kod Gurovića se javljaju emocije u kojima dominiraju pojmovi sreća i nostalgija.

– Pomešana su osećanja, pogotovo kod nas koji smo rano otišli u Grčku gde smo naše ime stvarali pod tuđim nebom. Nekako, osećali smo jaku nostalgiju koja nas je vezala za nacionalni dres i tu neku nenormalno jaku želju da jednog dana budemo deo te priče. Želeli smo da pokažemo patriotizam, pripadnost naciji. Košarka je bila sport broj jedan, mada je došla ta kraća kriza posle Indijanapolisa kada su tereni postali sve prazniji, a deca krenula da se bave drugim sportovima. Srećom, ponovo je napravljen zamah, kult reprezentacije se vratio, i tereni opet vrve od klinaca. To je ono čemu težimo, da deca nisu na ulicama, da se ne drogiraju, da nema nasilja, da su okrenuti sportu. Mislim da je to jedna velika i važna uloga reprezentacije, da prenosi poruke deci o pravim vrednostima – dodaje Gurović.

Današnja generacija je svesna odgovornosti i društvene uloge koju imaju.

– Siguran sam da ovi momci imaju taj motiv i želju da igraju. To su i pokazali Teodosić, Bogdanović i ostali momci koji su dolazili tokom prozora, ali moramo da razumemo i one momke koji nisu, poput Jokića jer jednostavno njihovi klubovi nisu davali vremena i prostora da se priključe nacionalnom timu. Što se tiče njihovog kvaliteta u to niko ne treba da sumnja, svi se nadamo da bismo mogli da dođemo do finala i tog duela sa Amerikancima, da vidimo gde smo i šta smo. Naša selekcija će biti jedna moćna mašina koja ce da gradi pobede, na terenu i van njega – zaključuje Gurović.