Nije važno kako padneš, nego kako ustaneš – ona je posle svakog pada postajala još jača, a danas se nalazi u samom vrhu svetskog streljaštva.
Lepa, hrabra i uspešna Andrea Arsović u razgovoru za portal Dnevno.rs otrkriva zašto se opredelila za „muški sport”, čega se sve odrekla da bi uspela, ali i otvoreno priča o periodu kada je pomišljala da odustane od onoga bez čega danas ne može, a to je streljaštvo…
Bila je veoma mlada kada je prvi put uzela pušku u ruke, a nas je za početak zanimalo šta je presudilo, pa je jedna (tada) devojčica odlučila da se bavi streljaštvom?
– Po nagovoru druga iz detinjstva uzela sam pušku u ruke, neznajući da će mi to postati životni poziv. Imala sam samo 12 godina. Dugo sam se nećkala da uđem u streljanu misleći da je streljaštvo „muški sport”, ali sam nakon prvog treninga shvatila da je na njemu bilo više devojčica nego dečaka. Zamislite moje iznenađenje kada sam ušla u streljanu punu devojčica!? I danas je najčešće pitanje koje mi postavljaju kako to da je jedna dama izabrala da joj najbolji saveznik bude puška? Kada jednom uđete u streljanu, nanišanite metu i zaustavite dah da biste ostvarili najbolji pogodak, shvatite da je za ovaj sport potrebna jaka volja i psihološka stabilnost, koji vam u životu inače puno znače. Već sa prvim uspesima i medaljama shvatila sam da će streljaštvo biti deo mog života – započela je razgovor za portal Dnevno.rs Andrea Arsović.
U kom periodu odrastanja ste shvatili da je ovo Vaša profesija?
– Išla sam u šesti razred osnovne škole kad sam počela da treniram, a napredovanje i prvi rezultati su se dešavali jako brzo, tako da nisam imala puno vremena da razmišljam o tome šta sve podrazumeva profesionalno bavljenje sportom. U srednjoj školi sam već bila sigurna da ću dati sve od sebe da budem najbolja, jer mi je streljaštvo ušlo pod kožu! Danas, posle puno truda, odricanja, uspona, padova, sigurna sam da me streljaštvo učinilo jačom, odlučnijom, hrabrijom. Mišljenja sam da šta god da radite u životu sa puno ljubavi, rezultati ne mogu da izostanu. Tako je i u sportu.
Čega ste se sve odrekli da biste uspeli?
– Odrekla sam se svesno onog najlepšeg u tinejdžerskim godinama. Ekskurzija sa drugarima iz srednje škole, druženja sa prijateljima, puno rođendana dragih ljudi na kojima nisam mogla da budem prisutna zbog obaveza… U tom periodu mi je to jako teško padalo, jer sam bila mnogo mlađa, a opet na početku nečega što zahteva puno odricanja da bi se ostvarili rezultati. S druge strane bila sam srećna, jer sam učestvovala na najvećim svetskim i evropskim takmičenjima i imala priliku da upoznam puno značajnih imena iz sveta streljaštva i uspostavim prijateljstva koja će, verujem trajati zauvek. Kada se osvrnem iza sebe, nije mi žao što sam propustila neke bitne momente iz privatnog života. Opet bih isto uradila.
Da li ste imali kritičan period u životu, kada ste možda razmišljali da prestanete da se bavite streljaštvom?
– Da, ali to je bilo davno, pa se i zaboravilo. Mislim da svi sportisti prolaze kroz krizu u početnom periodu treniranja određenim sportom. To je i normalno, posebno za tinejdžesrki period, kad niste sigurni čime ćete se baviti u životu, da li je to baš za vas. Puno je pitanja za koje tek vremenom imate pravi odgovor – iskrena je Andrea.
„Čast mi je da pod zastavom Srbije osvajam medalje!”
Koliko je teško baviti se manje popularnim (nažalost) sportom u Srbiji? Koliko država pomaže?
– Država zaista pomaže mnogo. Ministarstvo omladine i sporta, Olimpijski komitet Srbije, kao i Streljački savez Srbije stoje iza mene već godinama. Imamo jako lepu saradnju i mislim da bez te podrške verovatno ne bih napredovala i prethodnih godina stigla u sam svetski vrh u streljaštvu. Ovaj sport ima jako veliku i bogatu tradiciju, i samim tim je još veće zadovoljstvo biti deo te istorije i istu pisati. Čast mi je da pod zastavom Srbije osvajam medalje – ponosno će Andrea.
Vaša najveća podrška?
– Ne bi bilo medalja bez podrške porodice, prijatelja i trenera. Najveća podrška su mi svakako tata, mama i mlađa sestra Anđela, koja je takođe strelac, ali u kategoriji pištolj. Porodica zajedno sa mnom prolazi sve moje krize, uspehe, pobede, poraze. Oni, kao i moj trener, Dragan Donević najviše znaju kako da mi pomognu i podrže me. Porodica je najbitniji oslonac i srećna sam što smo skupa prebrodili i neke teške životne trenutke. Svaka osvojena medalja je naš zajednički uspeh!
Koji su vaši ciljevi?
– Sledeći cilj je osvajanje kvota za učešće na OI u Riju 2016. godine. Borba za učešće na ovom prestižnom takmičenju počinje već u septembru. Konkurencija je jaka, ali nakon napornih priprema tokom leta, dvonedeljnog vežbanja u španskoj Granadi, osvajanja turnira u ovoj zemlji, a potom i uzimanja titule prvakinje države, zadovoljna sam postignutim i formom koja je sve veća. San mi je svakako olimpijsko zlato, ali otom potom, korak po korak do vrha!
„Nema te mete koju ne možete da pogodite pravo u centar!”
Vaš životni moto glasi?
– Rad, rad i disciplina! Bitno je da ne odustajete od svojih ciljeva. Spadam u onu vrstu ljudi koji su dodatno motivisani kada je najteže. Drugačije u sportu i ne bi bilo rezultata. Samo glavu gore i nema te mete koju ne možete da pogodite pravo u centar!
