Srpski stručnjak Željko Obradović je ubedljivo najtrofejniji trener Evrolige sa čak osam titula sa četiri različita tima. Osim Žoca, po broju pehara se ističu i Boža Maljković, Aleksandar Gomeljski i Etore Mesina, dok su tik iza njih Aca Nikolić i Pini Geršon.
Apsolutni lider kada su u pitanju trofeji u najjačem klupskom takmičenju na „Starom kontinentu“ je Željko Obradović. On u svojoj bogatoj riznici ima čak osam trofeja: tri u devedestim godinama, četiri tokom sledeće decenije i jedan posle 2010. godine. Na prvu titulu Žoc nije morao dugo da čeka pošto ju je osvojio već prve godine svoje trenerske karijere posle legendarnog istanbulskog finala 1992. godine i trojke Đorđevića koja je donela titulu Partizanu i debitantu Obradoviću.
I u sledeća dva tima koje je trenirao, Želimir Obradović se penjao na krov Evrope. Sa Huventudom 1994, i odmah sledeće sezone sa madridskim Realom. Jedini tim koji je za sada napustio bez osvojene Evrolige je Trevizo (tadašnji Beneton) sa kojim je najdalje stigao do fajnal-fora, gde je u pulufinalu izgubio od AEK-a, a zatim pobedio matični Partizan za treće mesto.
Trener koji je igračku karijeru započeo u Borcu iz Čačka, je zatim preuzeo Panatanaikos koji je vodio do fantastičnih pet titula u elitnom evropskom takmičenju za klubove. U atinskom timu je opet imao sjajan start i osvojio je trofej odmah prve godine na kormilu kluba, dok je sledeče trofeje ugrabio 2002, 2007, 2009 i 2011. Ono što Obradovića čini takođe nenadmašnim je i činjenica da je pehar podizao sa čak četiri različita tima. Priliku da stigne do devetog odličja sa petim klubom Obradović se imati već ove godine jer se njegov Fenrbahče plasirao na fajnal for.
Tik iza Obradovića kada su u pitanju različiti klubovi sa kojima je osvajao Evroligu je Boža Maljković koji je to uspevao sa Splitom (tadašnjom Jugoplastikom), Limožem i Panatanaikosom (posle veoma kontroverznog finala i blokade Stojka Vranjkovića u finišu nakon što se lopta već odbila od table). Maljković je naravno blizu Obradovića samo po broju klubova sa kojima se penjao na krov Evrope, dok je ukupan broj titula upola manji.
Četiri titule, ali doduše se zvezdicom kao napomenom ima i Etore Mesina. Prvi evropski trener u NBA (koji se doduše tamo nije baš slavno proveo uz objektivne otežavajuće okolnosti dok je vodio Lejkerse), osvojio je po dva pehara sa Kinderom iz Bolonje i još par sa CSKA iz Moskve. Pomenuta zvezdica proizilazi iz iz činjenice što je u njegovoj riznici i titula iz 2001. godine kada u tom takmičenju nisu nastupali svi najbolji evropski klubovi zbog poznatog FIBA-ULEB sukoba koji traje do dan-danas.
Isti broj trofeja kao i Božidar Maljković i Etore Mesina imaju još dva trenera, predvodnika velikih dinastija u istoriji košarke „starog kontinenta“. Prvi od njih je legendarni Aleksandar Gomeljski po kojem je nazvan trofej koji se dodeljuje najboljem treneru Evrolige. Gomeljski je tri vezane titule osvojio sa Rigom, sovjetskim vojnim košarkaškim klubom u periodu između 1958. i 1960. godine. Svoju četvrtu titulu je osvojio sa najvećim vojnim klubom bivšeg Sovjetskog Saveza koji i dalje žari i pali evropskom scenom, a reč je naravno o moskovskom CSKA koji će se takođe naći na završnom turniru u Madridu ove godine.
Na domaćem terenu će fajnal-for igrati i Real. Upravo je nekadašnji trener ove ekipe, Pedro Fernandiz, jedini preostali stručnjak sa četiri pehara na svom kontu. Legendarni španski stručnjak koji je sada u 87. godini je do svih pehara stigao upravo na čelu „kraljevskog kluba“. Prvi je osvojio 1965, pa posle pauze od jedne godine još dva puta zaredom, i na posletku, četvrti nešto kasnije, 1974. godine.
Sledeći na listi najtrofernijih evroligaških trofeja su dva stručnjaka sa tri pehara. Prvi među njima je „otac jugoslovenske košarke“, profesor Aca Nikolić koji je inače i bio mentor i savetnik mladog Željka Obradovića u prvoj sezoni u ulozi trenera. Aleksandar Nikolić je do sve tri titule stigao na čelu italijanskog Varezea.
Tri pehara ima i Pini Geršon, sva tri sa Makabijem iz Tel Aviva. Interesantna glasina koja je kolala kada kada je ovaj trofejni stručnjak u pitanju je ta da je on zapravo bio krajnje nezainteresovan za igru i da je najveći deo posla prepuštao pomoćnicima. U dva od ta tri slučaja njegov prvi asistent je bio David Blat (2001-Suproliga u godini pomenutih podeljenih takmičenja i 2004), koji je i samostalno prošle godine osvojio trofej sa klubom iz Tel Aviva. Teško je reći da li su ovo samo govorkanja ili istina, ali u Geršonovu odbranu, on je šampion Evrope bio i 2005 kada je Blat otišao u Rusiju da vodi Dinamo.
