Sumo rvanje je izuzetno neobičan sport čiji učesnici izgledom u velikoj meri odudaraju od ostalih sportista, a prvo što se primeti je njhova izuetna kilaža, u proseku negde oko 150 kilograma. Ipak, to ne znači da ovi borci ceo dan provedu u trpezariji. Iako su im obroci prave kalorijske bombe, njihov život je ispunjen velikim žrtvama i izuzetno teškim treninzima.
Iako to možda ne izgleda tako na prvi pogled, uopšte nije lako postati sumo borac i to je život koji zahteva ogroman truda i odricanja. Pre profesionalnog bavljenja tradicionalnim japanskim sportom koji postoji već dva milienijuma, a na profesionalnom nivou oko tri veka, prvo je potreban dugotrajan trening i priprema.
Naime, svaki sumo borac, ili kako bi Japanci rekli rikiši, svoj put počinje negde oko 15, 16 godine. U to vreme mladić koji sebe vidi u ovom sportu mora da pristupi jednom od trening centara i da sačeka skoro deceniju da bi na kraju prolazeći kroz takmičenja nižeg nivoa jednog dana dobio priliku da se postane profesionalni borac– sekitori, a kasnije i da se bori u najvišem rangu zvanom makuči i da konačno stigne do najvišeg ranga koje je sličnu šampionu i koje se naziva jokozuna.
Ipak, da bi se stiglo iole blizu toga, prvo je potrebno mnogo napora. Nije dovoljno biti samo gojozan da bi se treniralo za ovu borilačku veštinu. Naprotiv, usporeni kandidati sa viškom kila su odmah odbijeni. Za borbu u sumo ringu (koji se nazivao dohio) potrebna je izuzetna mišićna masa ispod gomile sala koju ovi borci svakako imaju. Sumo rvači treniraju izuzetno naporno i to tokom celog dana. U pomenutim trening centrima koji podsećaju i na vojne kampove po disciplini, mladi kandidat i trenira, a uz to i obavlja razne poslove održavanja, pogotovo na startu karijere.
Inače, dan počinje još u pet sati ujutru kada se kreće sa vežbama karakterističnog lupanja nogoama o pod koje je video svako ko je nekad gledao ovaj sport. Ove vežbe su zamišljene kako bi se što više poboljšala stabilnost u sportu kojem je cilj izgurati ili srušiti protivnika. Još jedna od njihovih posledica je rvač koji poseduje iznenađujućom razgibanost, pogotovo ako se sudi na osnovu prvog pogleda.
Važno je reći i da uprkos ranom vežbanju, sumo borci uopšte ne doručkuju. Jutarnji trening bez hrane je zamišljen kako bi se što više usporio metabolizam i kako bi se nabacilo što više mase. Zapravo, ovi neobični sportisti jedu samo dvaput dnevno, i to u 11 i 18 časova, a svaki obrok je propraćen naknadnom dremkom koja takođe usporava metabloizam.
Međutim, kada se jede, onda se baš krka. Svaki dan, sumo borac pojede neverovatnih 20.000 kilokalorija, što je mnogostruko više od uobičajene dijete odraslog muškarca, za kojeg je preporučeno 2.500 kalorija. Ovo ne znači da se jede svašta, a posebno ne slatkiši i slične stvari. Ishrana sumo rvača je pažljivo isplanirana i u njoj su u velikim količinama zastupljeni proteini i skrob, ali prisutna je i velika količina povrća.
Uz to jedu se i razne namirnice pržene u mnogo ulja. Jedna od prednosti ovakvih obroka koji bi se svideli mnogima i je činjenica da oni uz jelo piju dosta piva, jer se svakako ne opterećuju time da li će imati „pivski stomak“.
Osim rigoroznih i napornih treninga na peskom prekrivenm ringu i neverovatno obilnih obroka, život sumo rvača komplikuju još neki detalji. Ovi sportisti su izuzetno krupni – prosečno su visoki oko 185 cemtimetara i teški oko 150 kilograma. Takve pojave su još ređe u Japanu, u zemlji pretežno vitkih ljudi.
Pored fizičkih karakteristika koje ih ne ometaju da u svojoj zemlji budu obožavani kao zvetde, pa čak i da zevedu poznate mankenke ili glumice, sumo rvači moraju biti spremni i na neke „modne“ osobenosti. Najupečatljivije od njih su svakako karkateristične frizure kakvu su imali samuraji, kao i specifična sportska oprema koja razotkriva veliki deo njihovim telesina. Iako mavaši koji nose ne prekriva mnogo, on je izuzetno težak, negde čak oko četiri kilograma.
Uz to, borba i trening izazivaju dosta masnica. Uobičajen trening zahteva dosta lupanja i šamaranja, a ako se tome dodaju opasnosti borbe i ispadanje iz ringa, a uz to ste teški preko 100 kilograma, jasno je da se mora istrpeti dosta bola. Na kraju, profesionalni rizik koji se povezuje sa ovim sportom je i činjenica da tolika masa može i značajno da ugrozi zdravlje. Svi sumo borci su unapred spremni na rizik i činjenicu da neće biti tako dugovečni kao njihovi sunarodnici.
