Ko sport posmatra kao "borbu na život i smrt" zaboravlja suštinu sporta. Moglo bi se reći da je ona uživanje u razvoju sopstvenih fizičkih talenata, ali i njihovo upoređivanje sa drugima. Ima u tom receptu raznih čarolija, od individualnih majstorija do strateških lucidnosti, ali... Ima i puke - lepote sporta. Snimak koji je pred vama je najbolji podsetnik na tu suštinu.

 

U ova moderna vremena kao da se više ne koristi reč “suparnik” za sportske duele. Suparnik, kao u rečima sunarodnik, ili suvlasnik, sastoji se od prefiksa “su” i neke druge reči sa kojom čini – celinu, ili deo celine. Rivali na terenu zapravo su – celina. Jedni bez drugih ne postoje, jedni sa drugima – čine par. Mi smo, nekako naprasno, počeli da sportske timove nazivamo “protivnicima”, napravivši od njih maltene i neprijatelje. Deca, međutim, uglavnom ne znaju za te naše jezičke ludorije i, ovo je jedan dokaz.

 
Snimak je zabeležen… Ne, to nije važno. Nije važno ni ko je igrao. Ni u koliko sati je počela utakmica. Važno je samo da je u pitanju fudbalski duel dva vrlo, vrlo mlada tima. Jedan od njih je imao slobodan udarac, a mališan koji ga je izveo, uspeo je da nadmudri živi zid i, poslavši loptu “ispod njega”, zatrese suparničku mrežu.

A onda?

Onda su mali igrači oba tima, oduševljeni takvim golom, pohrlili da junaka zagrle. Svi. Zajedno.

Lepota sporta nije, tek tako, “u trijumfu nad nekim”. Biti poput dece je mnogo teži zadatak. Samo, sa lepšim ishodom.