Liga šampiona je san svakog fudbalera, a osvajanje trofeja vrhunac karijere. Mnogi su igrali u ovom takmičenju, a samo nekoliko je ostavilo veliki trag. U našem članku koji je posvećen ovom takmičenju, otkrivamo vam sve što bi trebalo da znate, od nastanka do najtrofejnijih klubova i pojedinaca...
„Biće bolje da sačekamo da Vulverhempton otputuje u Moskvu ili Budimpeštu da potvrde svoju nepobedivost, a ako su Englezi bas tako uvereni u kvalitet svog fudbala, onda je vreme za turnir.”
Ova rečenica prethodila je osnivanju danas najvećeg evropskog klupskog takmičenja u fudbalu.
Prošlo je tačno 60 godina od kada je Vulverhempton pobedio Honved iz Mađarske, rezultatom 3:2. Trijumf koji je izazvao ogromne oduševljenje u Engleskoj, glavni je povod za nastanak Lige šampiona, tada Evropskog kupa šampiona. Naime, posle ove pobede brojni britanski mediji su tvrdili da je Vulverhempton najbolji klub na svetu, a kao odgovor na takve tvrdnje nastala je ideja o osnivanju turnira. Tvorac je urednik francuskog sportskog lista „L’Ekipa” Gabrijel Anoa.
Francuz je sada deo istorije, baš kao i srpski klub…
Fantastična ideja sprovedena u delo. Ulogu u tome imao je i srpski klub. Čudno zar ne?
Evo kako je sve počelo…
Decembra 1954. godine Anov kolega, Zak Rizvik, predstavio je prvi plan projekta u kome je stajalo da će učestvovati 14,16 ekipa. Takođe, određeno je da će se utakmice igrati sredinom nedelje u večernjim satima, što je bilo vrlo neuobičajeno za to vreme, a jedan od razloga bio je da će tako radnička klasa moći da stigne da gleda utakmice. U planu je stajalo i da pravo prenosa imaju samo televizije koje prate klub iz svoje zemlje, kao i navažnije sportske novine. Rizvikova pravila su prihvaćena, a prva zvanična utakmica, tada Kupa šampiona, odigrana je 4. septembra 1955. godine, kada su se sastali Sporting iz Lisabona i beogradski Partizan.
Meč je na tribinama pratilo 40.000 gledalaca, a završen je bez pobednika – 3:3. Dva gola za Sporting postigao je Martins, a Kvim se jednom upisao u strelce. Gol Martinsa u 14. minutu bio je prvi pogodak u istoriji Kupa šampiona. Dva gola za Partizan dao je Milutinović, a jedan Bobek…
Partizan je u revanšu pobedio 5:2 i izborio plasman u četvrtfinale, gde se sastao sa Realom. Madriđani su u prvom meču pobedili 4:0, a Beograđanima su poništena dva regularna gola. U revanšu Partizan je pobedio sa nedovoljnih 3:0.
Broj učesnika Evropskog kupa bio je ograničen samo na pobedničke klubove domaćih liga i prošlogodišnjeg osvajača kupa. Ovakav kvalifikacioni sistem na snazi je bio sve do 1997. godine. Od sezone 1997/98. pravila su promenjena kako bi turnir dobio veću napetost (i dodatni novac od sponzora). Sistem je promenjen tako da „slabiji” državni prvaci moraju u kvalifikacije za Ligu šampiona, dok drugoplasirani iz „jačih” liga idu direktno. Taj sistem se koristi i danas.
Izvor novca i san svakog kluba…
Jedna od karakteristika na koju svaki klub posebno obraća pažnju jeste da je Liga šampiona visoko profitabilno takmičenje, a posebno za timove koji se plasiraju u grupnu fazu. Naime, novac stiže sa svih strana, ali bukvalno.
UEFA svim učesnicima deli deo novca ostvarenog prodajom TV prava. U sezoni 2004/05 količine novca podeljene klubovima varirale su od 3,8 miliona evra (Sparta Prag) do 30,6 miliona evra koliko je dobio prvak Liverpul. UEFA procenjuje da je klubovima u sezoni 2005/06 podeljeno oko 430 miliona evra.
I to nije sve. Zapravo, to je samo početak, jer klubovi kroz prodaju karata, dresova i sponzorstva osiguravaju znatna sredstva upravo zahvaljujući igranju u Ligi šampiona.
Sponzori ovog najvećeg evropskog kupskog turnir u fudbalu su velike kompanije sveta. Od 1992. godine, kada je osnovan i novi sistem Lige šampiona, uvedeno je pravilo da maksimum osam kompanija imaju mogućnost da budu sponzori ovog takmičenja. Trenutno taj sastav čine: Ford, Gasprom, Hajneken, Masterkard, Soni, Serija Plejstejšna (kao brend Sonija) i Unikredit.
„Kraljevski klub” – vladar Evrope…
Trenutni šampion Evrope je Real Madrid koji je u finalu 24. maja ove godine, na „stadionu svetlosti” u Lisabonu pobedio gradskog rivala Atletiko Madrid sa 4:1 nakon produžetaka i tako osvojio jubilarnu 10. titulu šampiona Evrope. Prvi put u istoriji ovog takmičenja imali smo priliku da gledamo gradski derbi u finalu.
Ipak, Real Madrid nije samo po tome poseban, on je u anale ovog takmičenja ušao i kao rekorder po broju osvojenih titula. Iza njega se nalaze Milan, Bajern, Liverpul, Barselona, Ajaks…
Sećanje na Bari i dan kada je srpski klub bio na vrhu Evrope…
Legendarnog 29. maja 1991. godine fudbaleri Crvene zvezde su u Bariju savladali Olimpik iz Marseja na penale (5:3), posle 120 minuta igre bez golova u finalu tada Kupa šampiona. Tako su ostvarili najveći uspeh srpskog i jugoslovenskog fudbala u istoriji, koji je na čelu i dan danas.
U istorijskom meču Zvezda je nastupala u sastavu Stojanović, Jugović, Marović, Šabanađović, Belededić, Najdoski, Prosinečki, Mihajlović, Pančev, Savićević (Stošić) Binić.
Najbolja generacija giganta iz Ljutice Bogdana krunisala je tako višedecenijske napore da pokori kontinent. Crvena zvezda je te sezone eleminisala Grashopers (1:1, 4:1), Rendžers (3:0, 1:1), Dinamo Drezden (3:0, 2:1 odnosno 3:0, pošto je registrovan taj rezltat zbog prekida meča koji su izazvali navijači Dinama), a u polufinalu pao je i veliki Bajern (2:1 u Minhenu, 2:2 u Beogradu)… U finalu je srpski tim bio uspešniji od (tada) francuskog prvaka, za koji je u to vreme nastupao i bivši igrač Zvezde Dragan Stojković Piksi.
Crveno-beli su bili neumoljivi sa bele tačke, Robert Prosinečki, Dragiša Binić, Miodrag Belodedić, Siniša Mihajlović sigurno su savladali Paskala Olmetu, a gol odluke postigao je Darko Pančev za 5:3, pa Francuzi poslednji penal nisu ni izborili.
Imena koja su obeležila takmičenje…
Liga šampiona je san svakog fudbalera, a osvajanje trofeja vrhunac karijere. Mnogi su igrali u ovom takmičenju, a samo nekoliko je ostavilo veliki trag.
Da počnemo od onih koji su postiglli najviše golova. Na prvom mestu liste najboljih srrelaca svih vremena nalazi se legendarni Španac Raul Gonzalez. On je postigao 71 gol, 66 samo u dresu Real Madrida, dok je ostallih pet kao igrač Šalkea. Ipak, po svemu sudeći taj rekord bi ubrzo mogao da bude srušen, jer zahuktali Lionel Mesi za sada ima 66 pogodaka. Odličan je i Kristijano Ronaldo sa 62, a i popularni Rud Van Nistelroj je „dobacio” do 60.
Naravno, tu su još i Andrij Ševčenko (58 pogodaka), Tijeri Anri (51), Filipo Inzagi (50), Alfredo di Stefano (49), Euzebio (47), Alesandro del Pjero (44), Fernando Morijentes (39) i Didije Drogba (39)…
Što se tiče broja nastupa i taj rekord drži legenda Real Madrida, Raul Gonzalez, sa 144 odigranih utakmica. Iza njega su Rajan Gigs i Paolo Maldini (139), zatim Klarens Sedorf (130), Roberto Karlos i Pol Skols sa 128 odigranih mečeva. Tu su još i Ćavi (126), Iker Kaasiljas (124), Ševčenko (116) i Pujol (115)…
Velikani koji nisu uspeli da osvoje „Sveti gral”…
Zanimljiv je podatak da najveći igrač svih vremena nikada nije osvojio najvredniji pehar u klupskom fudbalu – Dijego Armando Maradona. I ne samo on, mnogo je tu velikih imena koja nisu imala tu čast da podignu popularnog „ušonju”.
Ni verovatno najveći golman svih vremena, ili makar u poslednjih četvrt veka, Đanluiđi Bufon nema Ligu šampiona.
Šta tek da kaže Ronaldo, Brazilac je došao u Real jureći „Sveti gral”, ali se njegov dolazak poklopio sa padom „Galaktikosa”.
Praznih šaka u onom neverovatnom finalu protiv Mančester Junajteda je ostao i Lotar Mateus koji je tada mogao da namiriše trofej. Sa Interom je jednom bio prvak, ali nije daleko stigao u Kupu šampiona. Sa Bajernom je osvojio evropske trofeje, ali nikada onaj najvredniji.
Ni Erik Kantona nije sačekao zlatnu godinu „trostruke krune Junajteda”, pre toga se povukao, a Zlatan Ibrahimović je napustio Inter, godinu dana pre nego što je klub osvojio Evropu i to baš preko njegove Barselone u polufinalu.
Neki veliki igrači, ikone svojih klubova, poput Totija i Batistute nisu imali nikakvu šansu sa Romom, odnosno Fiorentinom, jednostavno njihovi klubovi nisu bili dovoljno dobri da se nose sa najvećim evropskim ekipama.
Ni Majkl Oven koji ima Zlatnu loptu iz 2001. nije imao baš tajming prilikom odlaska u Real, a posle se nije vratio u Liverpul koji je 2005. osvojio titulu.
I veliki Roberto Bađo je otišao iz Juventusa sezonu pre nego što je klub osvojio Ligu šampiona, od osvajača „Zlatne lopte”, LŠ nemaju ni Fabio Kanavaro, ni Žorž Vea koji je bio najbolji strelac Lige šampiona, ali pehar nije osvojio…
