U emisiji „Preživeli“ na televiziji K1, najmlađi brat, najboljeg tenisera sveta, osvrnuo se na pojedine detalje iz svog života i otkrio da li mu je teško bilo da živi u senci brata.
– Sa 11 godina sam otišao u Akademiju Nikole Pilića u Nemačkoj, gde sam proveo nekoliko godina. Tamo sam shvatio šta je to biti Novak pre svega, biti uspešan, kako ljudi to gledaju. Na koji način sagledaju i čitavu porodicu. Ja sam tada bio jako mlad, željan sporta, uspeha i meni je najveća ljubav u tom trenutku bila tenis i po ceo dan sam provodio na terenu – kaže Đorđe i dodaje da tenis nije zavoleo zbog uspešnog brata.
– Nisam tenis zavoleo zbog Novaka, već što bi moji roditelji rekli, još dok sam bio u kolicima, a onda kada sam prohodao su mi dali reket u ruke. Još kao mali sam udarao lopticu o stepenice ili u zid. Tenis je stvarno moja prva emocija, toliko mi je dao u životu i to nikada neću zaboraviti. Zahvaljujući tenisu danas imam sve. Naravno, Novakov uspeh je samo pomogao svemu tome da ja razvijem takmičarsku emociju prema tenisu. Jeste bilo teško i izazovno, ne mogu da kažem da sam do te neke 16. godine imao neki pritisak. Uživao sam u svemu tome, u pažnji, uspesima i porazima, jer sam se borio za sebe. Nisam nikada pritisak gledao iz perspektive da je nešto moram da uradim, da bi opravdao prezime Đoković ili to što dolazim iz jedne takve porodice, već sam gledao to kao podsticaj da razvijem sebe i postanem neka svoja ličnost – kaže brat Novaka Đokovića.
Otac Srđan, često ističe, da je Đorđe mnogo veći talent od Novaka.
– Talent je nešto što ljudi sagledavaju iz više aspekata. Ono što ja mislim, u odnosu na Novaka, meni je nekako sve dolazilo sa lakoćom. Od trenutka kada sam prvi put uzeo reket, mene više niko nije morao da uči tenis, ja sam se srodio sa tim reketom. Ne samo u tenisu, već i u drugim stvarima u životu, imam tu sreću da uvek pronađem put do uspeha ili izlaska iz neke teške situacije. Mogu da kažem, da je to neki ljudski talenat koji ja imam i koji moji roditelji potenciraju da imam. Oni su to fokusirali na tenis, ali kako vreme odmiče vidim da to mogu da upotrebim i u drugim sferama života.
Đorđe je u emisiji „Preživeli“ na K1 televiziji otkrio i kako ga je Nikola Pilić prihvatio nakon dolaska na Akademiju sa samo 11. godina.
– Prihvatio me kao 11-godišnjaka u Akademiji, gde je sledeći najmlađi polaznik imao 15. godina. Bilo mi je jako teško što sam se odvojio od roditelja i morao da se prilagođavam nekom novom okruženju. Imao sam sreće što je moj stariji brat Marko, bio tu u samom početku mog dolaska. Akademija je bila puna momaka i devojaka iz bivše Jugoslavije. Nikola Pilić mi je bio zvezda vodilja u mom odrastanju, ne samo na terenu, nego i van njega. To mi je jedan od najlepših i najvažnijih momenata u životu.
Profesionalnim tenisom, Đorđe se bavio do 19. godine, a onda je odlučio da se povuče sa terena. U sećanju mu je najviše ostao meč u čelendžeru, kada se uplašio pobede.
– U periodu između 11. i 15. godine sam imao puno uspeha, veliki broj odigranih mečeva i dosta pobede. Kasnije su krenuli neki manji pehovi, rupture mišića, zbog kojih je svaki povratak na teren bio je težak i izazovan. Sećam se, igrao sam čelendžer, protiv jednog hrvatskog tenisera, gde mi je bilo jako važno da dobijem taj meč, kako bih pokrenuo sebe. To je onaj period kada sam trebao da probijem tu neku barijeru. Imao sam dve meč lopte, i u tim trenucima mi se ruka stegla, počeo sam jako da se tresem. I dan danas mogu da se setim tog trenutka. Na kraju izgubio taj meč – kaže Đorđe i dodaje:
– Tri godine pre nego što sam prestao da se bavim tenisom, nakon svih tih povreda i vraćanja, počeo sam da sumnjam u sebe. Nije mi bilo posle lako na terenu, posebno da se izborim sa samim sobom. To je taj pritisak koji sam nabio sam sebi, da moram da pobedim svaki meč i da odem dalje. Mislio sam da ako sa 18. godina nisam među prvih 200 na svetu, da je to katastrofa. Međutim, to nema nikakvog smisla, jer danas imamo neke tenisere koji tek posle koledža počinju da prave rezultate. Tako da, imam puno lepih i ružnih momenata, ali mislim da sam uspeo da izvučem pouku.
Odluka da se povuče iz tenisa doneo je nakon teške povrede kolena.
– Imao sam jaku tešku povredu kolenu. Udario sam kolenom o zid. Bio sam u Pragu u bolnici, gde sam od nekoliko lekara dobio loše komentare, da više neću moći da se bavim profesionalnim sportom. Posle su došli i drugi komentari, gde mi je rečeno da postoji određeni period oporavka, ali da će moći sve to da se stabilizuje. Međutim, u tim trenucima, meni je svašta prolazilo kroz glavu. Razmišljao sam da li još jednom mogu da se vratim na teren, da se oporavljam od povrede i opet da krećem iz početka. To mi je bilo jako teško. Tada sam odlučio da želim da radim nešto drugo. Zahvalan sam sebi na toj odluci, što sam se povukao iz tenisa na vreme i oprobao se u nečemu drugom, presrećan sam gde me je život odveo.
Iako su se obojica bavila profesionalnim tenisom, Đorđe na Novaka nikada nije gledao kao na rivala.
– Na njega sam u životu uvek bio samo ponosan i nikada ga nisam gledao kao rivala. Žudeo sam da postignem ono što je on uradio, ali uvek sam verovao da mogu bolje i više od njega. Sreća što nisam ostao u tenisu duže, jer bi morao da prestanem da mislim tako, zato što je on osvojio sve što se može osvojiti i u karijeri i u godini tokom najboljih sezona. Tenis sada igram, uglavnom kada me Marko natera. U tim trenucima dok igramo, osećam se jako emotivno, jer mi je na terenu predivno. Ipak, sutradan se probudim sa bolovima i grčevima, i tada shvatim da je profesionalni sport nešto izvan mog domena – dodaje Đole i naglašava da su ih roditelji vaspitali da poštuju jedni druge, a ne da budu zavidni.
– Roditelji su nas tako vaspitali, da ne gledamo jedni drugima u dvorište. Nas trojica smo jako bliski i poštujemo jedni druge, svako je u svojoj sferi uspeo u životu. Stvorio je nešto svoje, mislim da je to jedan veliki uspeh cele porodice i pre svega naših roditelja na njihovom usmeravanju. Upravo zbog tenisa i tih proputovanja smo nas trojica to što jesmo danas. I dan danas, da mi neko ponudi da menja nešto, ne bih menjao ništa.
Novak Đoković jedan je od najomiljenijih sportista u svetu, ali uvek postoje i oni ljudi koji ga osporavaju. Đorđe otkriva kako gleda na zlurade komentare i zvižduke koje njegov brat dobija tokom pojedinih mečeva.
– Mi Đokovići smo smo inatlije. Čak i kada imamo momente kao što je Novak imao bezbroj puta u karijeri, gde su svi protiv njega. To nama iz nekog razloga daje snagu. Ja sam dosta emotivan i sve držim u sebi dok ne eksplodiram. Nije lako, emotivno je i zaista smatram da je velika nepravda, što se prema nama odnose, tako kako se odnose. Veliku nepravdu je doživeo u Australiji, gde mi kao porodica jednostavno nismo dali na Novaka. Cilj cele te situacije je bio da pošaljemo jaku reč širom sveta i da Novak ništa loše nije uradio, već da iza svega stoji neka druga pozadina. Uvek, kakva god da je situacija, mi gledamo da se probijemo kroz tu situaciju, ali nikada nećemo da se povučemo, već idemo do pobede. Ako nas poraze, čestitaćemo, ali to je jedan težak i dugačak put za tu stranu – kaže Đorđe kroz osmeh.
Iako je odavno prestao da se bavi tenisom, Đorđe kaže da ga je Novak jednom prilikom upitao za savet.
– Imamo odnos da pričamo o svemu i apsolutno savetujemo jedni druge, svako u svojoj sferi. Jednom prilikom 2020. godine, bio sam u Australiji kod Novaka, gde me je on dan nakon meča za vreme doručka, pitao nešto vezano za tenis. Rekao sam mu, da je mene toliko sramota da ja njemu bilo šta pričam za tenis. Mislim da ono što sam ja trenirao i igrao je neki potpuno drugi sport u odnosu na ono što on danas igra, način na koji se on odnosi prema treningu, pripremi, opravku, meču. Koliko god da sam ja bio veliki profesionalac, ono što Novak radi, treba da se izmisli neka nova reč za to. Savetujemo se, ali ipak, što se tiče tenisa, niti ću ja ikada više nešto da mu kažem, niti on treba da me pita bilo šta – zaključio je kroz osmeh Đorđe Đoković u emisiji „Preživeli“ na televiziji K1.
