Postojalo je mnogo šampiona Evrope, ali malo njih ima istu priču kao Partizan. Prisetimo se kako je grupa mladića, sa novim mladim trenerom pokorila Stari kontinent pre tačno 30 godina.
Košarka je sport pun iznenađenja. Ko bi rekao da je baš jedno bilo u povoju 1992. u Srbiji. Stanje u našoj zemlji nije bilo sjajno, ratovi, sankcije, ali jedino svetlo na kraju tunela bio je upravo sport.
Svima je već poznata priča kako je Kićanović sa aviona koji se spremao da poleti skinuo Željka Obradovića. Tada igrač crno-belih spremao se za Evropsko prvenstvo, ali na isto nije otišao.
Pred njim je postavljen ultimatum – preuzmi klupu Partizana i okači patike o klin ili ćemo naći drugog trenera.
Trideset godina kasnije izgleda da je Obradović doneo pravu odluku. Pregršt trofeja koji krase njegove vitrine, što klupskih, što repezentativnih govori u prilog tome. Najtrofejniji trener u istoriji Evrolige, sa čak devet pehara kao dokaz, sigurno posebno mesto čuva za onu prvu.
Davne 1992. godine nije znao u šta se upušta. Veliku pomoć imao je u čuvenom profesoru Aleksandru Nikoliću, koji slovi za jednog od košarkaških otaca naše zemlje. Međutim, čini se da je i u ovoj priči učenik prevazišao učitelja, ali o tome ćemo na kraju.
View this post on Instagram
KO JE ČINIO ŠAMPIONSKI TIM?
Među igračima te godine iskako je Šarić koji je bio blizu svog tridesetog rođendana, ostatak ekipe činili su „klinci“. Bekovski tandem činili su Đorđević i Danilović, koji su kasnije postali legende srpske i evropske košarke, a tada su bili „samo“ mlade nade.
Ostatak tima činili su Koprivica, Rebrača, Stevanović, Lončar, Šilobad, Dragutinović, Nakić, Mihajlovski i Perović.
Fascinantan podatak je da je ova ekipa imala prosek od 21,7 godina! Partizan je tako postao najmlađa ekipa u istoriji, koja je osvojila Evroligu i verujemo da ovaj rekord crno-belih neće oboriti niko. Bar u bliskoj budućnosti.
KAKO JE IZGLEDAO EVROPSKI PUT?
Cela evropska odiseja krenula je nekako stidiljivo. Prvo su na red došle kvalifikacije i dvomeč sa Solnokom. Na insistiranje Obradovića, zbog cele situacije u Srbiji obe utakmice su se igrale u Mađarskoj.
Nije ovaj dvomeča ostavio većeg traga na crno-bele koji su bez većih problema preskočili prvu prepreku na putu do krova Evrope.
Sledi selidba u čuvenu Fuenlabradu. Predgrađe Madrida je za jako kratak vremenski period prihvatilo ekipu Partizana, kao svoju. Tome svedoče i reči Zorana Stevanovića: „Donosili su nam torte za rođendane, bili su upućeni u sve, uvek su znali, ko, šta… Kada pobediš dobiješ aplauz od deset minuta, pa se vraćaš u salu na bis. Na treninge je dolazilo 500 ljudi u halu, a na utakmicama je bilo po 3000, 4000 ljudi“, ispirčao je Stevanović u razgovoru za Meridian sport.
„Domaći“ teren za crno-bele važio je kada su igrači protiv španskih ekipa (Estudijantesa i Huventuda).
Grupna faza bila je puna uspona i padova. Porazi od Huventda, Estudijantesa, Bajera rezultirali smo tesnim prolaskom u nokaut fazu. Stevanovića je sa dva bacanja u samoj završnici protiv ekipe iz Badalone bukirao ulazak u TOP 8 fazu.
Interesantan podatak je i taj, da su iz ove Partizanove grupe na F4 otišli Huventud Estudijantes i Filips, pored crno-belih, što dodatno uvećava ovaj rezultat.
Usledilo je četvrtfinale i dueli sa italijanskim velikanom, Knorom iz Bolonje, koji je tada u svojim redovima imao Veligtona, nekadašnjeg člana Džordanovih Bulsa sa kojima je osvojio više šampionata NBA lige, Bineli i Zdovc.
Prvi meč bez večih problema pripao je Partizanu, dok je u drugom Zdovc trojkom u završnici meča rešio susret u korist Knora. Tokom trećeg i odlučujućeg meča bila je prisutna rezultatska klackalica, ali su malo teži bili crno-beli i lansirali ekipu iz Bolonje iz daljeg toka Evrolige.
Istanbul – F4 – “Abdi Pekči”.
Svakom navijaču Partizana ovi pojmovi su više nego poznati i duboko urezani u svest, kao sećanje na davnu 1992. godinu. U polufinalu čekao je još jedan italijanski gigant – Filips. Stari znanci iz grupe želeli su da se osvete „Parnom valjku“ za dva poraza u regularnom delu sezone.
Ekipa predvođena imanima poput Derila Dokinsa, Antonela Rive, Pitisa i Ričardsa nije bila laka ulaznica u borbu za titulu. Međutim, sa druge strane bili su Đorđević, Danilović, Rebrača, Koprivica i Stevanović koji su bili puni snage i željni dokazivanja. Kao i njihovi sunarodnici ni Filips nije imao snage da se izbori sa poletnom mladom ekipom koja je gazila sve pred sobom.
Već se govorilo o Đorđeviću i Daniloviću kao najboljem bekovskom tandemu u Evropi, a da oni u tom trenutku nisu imali više od 22 godine! Velika scena, velika pozornica, sva svetla bila su uperena u Istanbul. Idelano za veliki tim, kao što je Partizan!
Slično kao i u polufinalu bilo je neizvesno do samog kraja. Međutim, poslednji minut doneo je vrhunac uzbuđenja. Crno-beli vodili su pola koša, a onda je Đofresa pogodio šut iz nemoguće situacije.
Kako su više puta naveli igrači Partizana, jedan od najzaslužnijih za najsajaniju titulu u moru titula srpskog velikana, bio je upravo Morales igrač Huventuda. Španac je nakon datog koša svoje ekipe uručio loptu u ruke Slaviše Koprivice.
Ovo je bilo od krucijalne važnosti, jer je nakon koša Đofrese ostalo samo nekoliko sekudni do kraja meča, koje bi verovatno istekle da Morales nije uradio, šta je uradio.
A onda….
Svi sportisti maštaju o trenutku kada će u poslednjim sekundama meča doneti pobedu svojoj ekipi, svi maštaju u onom trenutku kada vreme prosto stane ostanu upisani u istoriju.
To ne polazi svakom za rukom, jer to je odlika šampiona i velikog igrača. Na svu sreću Partizan je imao baš jednog takvog!
Đorđević se iz punog driblinga digao na šut i onda “kao kap”!
Ovaj koš je bio mnogo više od titule prvaka Evrope. Ovaj šut promenio je mnoge karijere, živote, istoriju i ostao slika koja će u crno-belim srcima ostati zauvek.
U isto vreme biće i istorija i legenda, a to je ono što samo magija košarke, ali i onih koji znaju da barataju istom može da napravi.
