Zlatna medalja sa kontinentalnog šampionata u Rumuniji i Mađarskoj, dokaz je da sve što se do sada dešavalo nije bilo slučajno.
Malo ko se danas seća da se 2011. godine nismo plasirali na Evrobasket. Da je na promociji selektorke Marine Maljković, bilo tek nekoliko novinara, da se tim stvarao iz početka. Da je bilo i onih koji nisu hteli ni da čuju za reprezentaciju. Iz tako nečega krenulo se napred.
Pre tri godine u grotlu Hale sportova Poljska je pala tek poenima Ane Dabović nekoliko sekundi pre kraja.
Pred prošlo polufinale Evropskog prvenstva sa Španijom, Ranko Žeravica je pričao o snazi tima sa kojim igramo i sistemu, koji tamo postoji. Tada smo izgubili meč, a kasnije i u duelu sa Turskom ostali bez medalje.
Po povratku u Beograd Marina Maljković, koja je želela da Partizan u Srbiji bude reprezentacija u malom, je saopštila da su ona i šest igračica tima koji niko nije želeo da podrži finansijski na ulici. Država tada nije našla za shodno da sa mnogo manje para nego u muškoj košarci podrži ekipu, koja se (iako još u stvaranju) našla u vrhu.
Godinu dana kasnije od te iste Turske izgubili smo u ludoj završnici četvrtfinala Svetskog prvenstva.
Reprezentacija koja se četiri godine sprema sada je napravila novi podvig. Samo košarkašice, stručni štab, roditelji, predesednik Saveza Dragan Đilas i potpredsednica Ana Joković, imaju pravo da se kite uspehom. Oni i NIKO više!
