Nezapamćen uspeh ostvaren je na Novom Zelandu. Omladinska reprezentacija Srbije ispisala je stranice istorije našeg fudbala, ali i napravila veliki korak ka nekom novom, mnogom boljem, vremenu. Zlatna medalja i trofej na Svetskom prvenstvu i dalje deluju nestvarno.
Narod se još uvek privikava na činjenicu da živi u zemlji svetskog prvaka. A, u međuvremenu, koliko god nam prija ovakav rezultat, istom jačinom boli neuspeh naše „A” selekcije.
Razlika u želji za pobedom i odnosu dve (mlađe i starije) reprezentacije prema dresu Srbije, navela je mnoge da se zapitaju šta je problem kod „Orlova”?
Na adresu redakcije Dnevno.rs naš čitalac Zoran Gagić poslao je pismo u kojem iznosi svoje viđenje istorijskog uspeha „Orlića”. On se dotakao i starijih fudbalera, od kojih se i najviše očekuje, a za uzvrat narod u Srbiji iz godine u godinu dobija nove „udarce”.
Pismo vam prenosimo u celosti, bez izmena:
„Posle, bez ikakve sumnje, istorijskog uspeha reprezentacije Srbije do 20 godina, te uslovno rečeno, slabog rezultata onih malo starijih do 21, i katastrofalnog stanja u „A” selekciji pokušaću da napravim analizu iz svog ugla.
Na prvom mestu želim da naglasim da su za rezultate zaslužni odnosno krivi isključivo igrači na terenu, ali da tu ima i dosta zakulisnih radnji. Prvo, mladići do 20 godina sa selektorom Paunovićem su pokazali da u Srbiji fudbal postoji. Ti golobradi momci su osvojili titulu šampiona sveta i tu više nema šta da se doda. Oni, godinu dana stariji, su na Evropskom prvenstvu osvojili samo bod, ali su ipak otišli na Evropsko. „A” selekcija nam iz godine u godinu donosi razočaranja. Iako je predvode igrači koji i u svojim klubovima imaju status vedeta, reprezentacija Srbije ne može da ostvari rezultate koje bi, bar po imenima, trebalo. Zašto?
Zašto recimo jedan Murinjo ne može bez Ivanovića u Čelziju, jedan od najskupljih timova sveta Mančester Siti bez Kolarova? Da ne nabrajam dalje imena koje bi svaki trener želeo u timu, poput Mitrovića, Matića itd. Skoro svaki od njih je samo bleda senka sebe kad obuče dres reprezentacije. Da li je u pitanju to što ne mare za dres otadžbine ili je reč o lošoj postavki igre? Ima i toga.
Ima li krivice predsednika FSS? Pa, ima za one koji očekuju da Tomislav Karadžić bičem juri igrače po terenu i tera ih da „ginu”. Ne branim Toleta, samo moramo biti realni. Te igrače na terenu, te vedete zaista velikih klubova, već predugo kroz život savetuju menadžeri koji imaju masne provizije od ugovora svojih pulena.
I tako, taj višegodišnji uticaj kvari nekada mladiće koji bi ginuli za Srbiju, dok nasuprot njima stoje klinci poput Žileta, Šaponje, Jovanovića i ostalih kojima menadžeri još nisu do kraja zatrovali mozak. Ima i u njihovom uzrastu primera poput Pantića, Jovića, Ristića, koji su na nagovor menadžera otkazali učešće na Svetskom prvenstvu i propustili da i njihova imena budu deo istorije. Iz ovoga se da zaključiti da nam nije kriv Karadžić već kojekakvi menadžeri koji nam odvode talentovane klince. Razmislite malo.”
