Osim što je uspeo da dovede tim “Dinama” do titule bez ijedne povrede i bez ijednog poraza i što niže uspehe u radu sa mnogim sportistima, srpski kondicioni trener uspeo je nešto što nam je na početku oboma delovalo nemoguće – objasnio je sport i njegovu suštinu apsolutnom ženskom laiku.
Vladimir Puzović ima 32 godine i ovog proleća postao je šampion Evrope, kao kondicioni trener košarkašica ruskog “Dinama” iz Kurska. Ovaj tim je prvi put u svojoj istoriji postao prvak Evrolige – i to bez ijednog poraza.
Tokom karijere radio je sa brojnim sportistima, među kojima su i atletičarka Olivera Jevtić, karatistkinja Tamara Filipović, reprezentativka Srbije u mačevanju Smiljka Rodić, kao i fudbalski reprezentativac Marko Grujić pa i košarkaši Vasilije Micić i Mile Ilić.
Baš zato smo pitali Puzovića da za Dnevno.rs otkrije tajne vrhunskog sporta, ali i patriotizma i čuvenih srpskih “selektora iz fotelje”.
- Kako je vratiti se u Srbiju posle dve godine provedene u Rusiji?
Mogu slobodno da kažem da je Rusija jedna ogromna Srbija, što mnogo i ne čudi s obzirom na to da se radi o dve nacije sa vrlo sličnom kulturom i bogatom istorijom, kao i o državi u kojoj ćete osetiti veliku ljubav prema srpskom narodu. Sa druge strane, surove zime su ipak nešto na šta nisam mogao da se naviknem, a njihova surovost je posebno izražena na ruskoj periferiji. Temperatura se u Kursku, gde sam živeo, spuštala i na minus 29, a u nekim gradovima gde smo igrali, poput Novosibirska, i do minus 40. Rusi su na to navikli i reklo bi se da odlično funkcionišu. Onda se vratiš u Beograd i shvatiš koliko ti je nedostajalo da samo pređeš ulicu i sa nekim popiješ kafu po prijatnom vremenu, ne brinući da li će te skafander čuvati na tako niskim temperaturama. Meni su i ovih plus 30 stepeni velika radost i lepa dobrodošlica u Srbiju.
- Sa kojim sportistima je najteže, a sa kojima najlepše raditi?
Najteže je sa borcima i gimnastičarima. U sportu sa loptom ti pogrešiš, poraz boli mentalno, kritikuje te trener, sam sebe kritikuješ… Poraz u borilačkim sportovima boli na potpuno drugačiji način. Tu nema mesta za promašaje jer oni vrlo često mogu skupo da koštaju. U kolektivnom sportu ako je nekome genetika takva da slabije skače i da je sporiji, kondicioni treneri će se potruditi da to prikriju drugim fizičkim sposobnostima. Sa druge strane, kod boraca – ako si spor, protivnik će to veoma dobro da iskoristi.
A ako moram da izdvojim sa kim je najlepše raditi, verovatno su to teniseri. Karakteriše ih to da su uvek motivisani za rad, a tenis je sam po sebi takav da omogućava vrlo interesantne treninge i da se uvek radi nešto novo.
Sa druge strane, znam da mladi žele da čuju samo bajkovite informacije o nekim dalekim predelima, jer ogromna većina njih aktivno radi na tome da ode odavde. Međutim, moram neke da razočaram, jer nije svuda baš tako sjajno kao što mi maštamo. Život u Rusiji, van Moskve i još nekoliko većih gradova, ume da bude prilično složen. Najbolji lekari, advokati, prevodioci itd. nalaze se u Moskvi, pa često za sitnice (koje u Srbiji imate na dlanu) na ruskoj periferiji možete da udarite u zid ili da putujete do Moskve, što je za neke sa istoka, recimo, po nekoliko dana putovanja. Ja sam imao sreću da govorim ruski jezik, jer bez toga je život znatno otežan. Engleski slabo ko govori, a apsolutno svi natpisi su na ruskom. Tako ćete nazive internacionalnih brendova poput “McDonalds” naći napisane kao “МакДоналдс”.
- Ako izuzmemo klimatske (ne)uslove i žestok život na periferiji, gde je lakše baviti se poslom kondicionog trenera?
Sportska priča je kod nas u Srbiji, nažalost, minus. Ja već 10 godina radim sa profesionalnim sportistima, i sada kada sam se vratio dobio sam priliku da to i nastavim, da treniram sjajne sportiste, koji su profesionalci i koji žive od sporta. Međutim, priča je dosta kompleksna. Neadekvatna edukacija velikog broja sportista dovela je do toga da ne shvataju fizičku pripremu, pa ni ishranu i suplementaciju, kao esenciju buduće sportske karijere. Onda se meni kao kondicionom treneru najčešće desi da vadim kestenje iz vatre. Odnosno, sportisti mi se obraćaju kada su povređeni, kako bi ih što pre vratio na teren, obraćaju se preoperativno ili postoperativno, iako se sve to sa povredama i neadekvatnom fizičkom spremom moglo izbeći. Svestan sam toga da je kondicioni trener investicija i da mnogi sportisti koji se takmiče i treniraju u Srbiji nemaju sredstava da takav luksuz sebi priušte, ali telo sportiste je njegova jedina kuća i ukoliko u nju ne investira vodeći računa o fizičkim sposobnostima, o ishrani i životnim navikama povreda će sigurno zakucati na vrata, a onda stvari idu potpuno drugim tokom, često nizbrdo. Ovom prilikom ipak moram da napomenem da Udruženje za medicinu sporta Srbije radi sjajnu stvar i organizuje redovne edukativne seminare za sportiste, tako da se nadam da će stvari bržim korakom krenuti na bolje.
Da li je lakše raditi sa ženama ili muškarcima?
Sa muškarcima, samo zato što u radu sa ženama morate da vodite računa i o estetskom aspektu. Žene uvek brinu da će se nabildovati, da će previše smršati, pitaju se šta li će im reći dečko ili da li će naći dečka… Imao sam u timu najbolje sportistkinje sveta i sa svakom je tako – moraš da paziš na estetsku stranu. Sa muškarcima nije tako, što ih više opteretiš oni se osete muževnije. Pravi su izazov sportisti koji završavaju karijeru, jer oni imaju više povreda pa sa njima moraš pažljivije da radiš. Takođe, u radu sa ženama mora da se uzme u obzir i šta se kome dešava u privatnom životu. Sportistkinje su često i majke, pa morate voditi računa o tome da one, što je i prirodno, i tokom treninga brinu kako je dete koje je kući ostalo prehlađeno i slično. Veoma je bitno imati dobar odnos sa sportistima. Oni ti daju svoje telo, svoj život. Dobar, drugarski odnos na visokom profesionalnom nivou je mnogo važan. Diktatura nikad ne pali.
U Rusiji sam imao sreću da su igračice, posebno devojke koje igraju žensku NBA ligu, pravi profesionalci. Često dođu mnogo ranije na trening, odrade sopstveno zagrevanje, odrade vežbe za prevenciju povreda i sa njima sjajna komunikacija. Rado su prihvatale sugestije, što je dovelo dotle da smo bili jedini tim u Evropi bez ijedne povrede.
- Da li je teže raditi sa timovima ili sa individualnim sportistima?
To zavisi od trenera do trenera, neki se bolje snalaze u individualnom a neki u timskom radu. Mi se često šalimo da igramo između tri vatre –glavni trener će uvek tražiti jači trening, sportisti će uvek tražiti lakši, a menadžment će se uvek buniti ako odlučite da nekome date odmor. Vrlo je bitno imati sjajnu komunikaciju sa glavnim trenerom, jer je on frontmen trenerskog benda, rukovodi ekipom na takmičenju i mora da ima sve spremno, a uz to je i prvi koji trpi pritisak i kritike kad kola krenu nizbrdo. Pored toga, za adekvatan rad sa ekpom krucijalni su kvalitetan odnos sa igračima i njihovo poverenje, koje se u profesionalnom sportu stiče znanjem a ne diktaturom, a to rezultira dobijanjem pravovremenih informacija o tome kako se osećaju.
- Koliko je kondicioni trener bitan, odnosno, koliko dobar kondicioni trening utiče na uspeh?
Greg Britenham, nekadašnji kondicioni trener Njujork Niksa, obrazložio je to vrlo jednostavno u jednoj od svojih knjiga. On je rekao nešto što sam ja odavno usvojio – možeš imati najbolji bekhend na svetu, ali ako nisi dovoljno spreman da stigneš lopticu na vreme, ti taj bekhend nikada nećeš pokazati, možeš imati najbolji šut na svetu, ali ako nisi dovoljno fizički spreman da se oslobodiš odbrane, nikada koš nećeš pogoditi. Mi smo to na basketu najbolje viđali – na svakom uličnom basketu najbolji šut imaju “penzioneri”, međutim retko kada uspevaju da ga primene jer ne mogu da se oslobode odbrane.
Mi, kondicioni treneri, imamo vreoma visoko mišljenje o svojoj struci, često mislimo da smo alfa i omega tima, ljudi iz senke bez kojih ništa ne može da funkcioniše. Glavni trener će spremiti odličnu taktiku, ali ako ekipa nije dovoljno fizički spremna nijedna odbrana neće upaliti, jer će nas pretrčati, nadjačati… U savremenom sportu, uloga kondicionih trenera, je nemerljiva. Pogledajte samo najjače lige na svetu poput NFL, NBA, KHL…
- Srbi su poznati po tome što su fantastični selektori iz fotelje, a retko kad potrče i za autobusom. Šta je to sa našim narodom pa se ono “pobedili SMO” tako lako pretvori u “izgubili SU”?
Zoran Kesić je pre neki dan u svojoj emisiji spomenuo “Fejsbuk patriotizam”. Tako je najlakše biti i selektor iz fotelje. Iako sportisti često o tome pričaju, dobijam utisak da je malo gledalaca svesno koliko je truda i rada uloženo u tih “pet minuta” koje publika vidi. Neka me ocrni bolji od mene i tu ću kritiku prihvatiti s radošću, u suprotnom je ne shvatam za ozbiljno, a smatram da i vi novinari tu snosite veliku odgovornost.
Međutim, kad uđeš u priču vrhunskog sporta trpiš ozbiljan pritisak za svaku donetu odluku. Mi smo u “Dinamu” iz Kurska definitivno imali tim iz snova koji se jednom javlja. Činili su ga jedni od najboljih trenera ženske košarke u ovom delu sveta – španski selektori i selektor Letonije koji imaju pregršt medalja, što sa Olimpijskih igara, što sa svetskih i evropskih takmičenja, najbolje igračice ženske NBA lige, reprezentativke Rusije i sa takvim timom gde sam ja imao rolu kondicionog trenera, mnogo puta smo bili blizu toga da nam kažu “izgubili SU”. Svi koji su gledali polufinale Evrolige znaju o čemu pričam, u zadnjim sekundama smo uspeli da izjednačimo rezultat i da pobedimo tek u produžetku.
- Kako smo došli od tima iz Montevidea sačinjenog od entuzijastičnih zaljubljenika u sport – do fudbalske reprezentacije u kojoj su vrhunski skupo plaćeni sportisti, a koja ne postiže dobre rezultate? Šta se desilo sa sportom u međuvremenu?
Ovo pitanje je upravo to kako se razmišlja “selektorski iz fotelje”. Skup najboljih pojedinaca često ne znači i najbolji tim. Setimo se priče o našim vaterpolistima, kada su ih pitali kako imaju takve uspehe iako lete “low cost” kompanijama u avionima gde su im kolena ispod brade – oni su rekli da su najbolji drugari i van bazena i da znaju jedni druge u dušu I da je timski duh ključ njihovog uspeha.
Nezahvalno je porediti Montevideo sa sportom danas. Svi ti fudbaleri koji igraju za reprezentaciju, od kojih sam neke i trenirao poput Marka Grujića, zaista jesu zaljubljenici u sport i posvetili su mu ceo život. Ružno je vređati ih, govoriti da su negde otišli samo da bi videli put i slično. Mislite da je profesionalnom sportisti koji tokom cele sezone na nekoliko dana menja grad ili državu stalo da opet putuje, i to u karantinu? Svi ti sportisti koji igraju za reprezentaciju odlučili su da vreme između sezona, umesto da provedu sa svojim porodicama, devojkama i prijateljima, posvete reprezentaciji i da se bore za zastavu Srbije. Isti ti reprezentativci svesno ulaze u rizik da se na reprezentativnim takmičenjima ili treninzima povrede, i da time možda i završe karijeru. Što se tiče plaćanja – sportiste ne plaća reprezentacija već klubovi u kojima igraju, tako da je igra za reprezentaciju upravo ono što i treba da bude, izraz zahvalnosti i ljubavi prema otadžbini. Sa te strane često nije jasno to insistiranje na “skupo plaćenim” igračima. Postavio bih pitanje, gde su bili svi ti “on je skupo plaćen” kritičari kad je većina momaka i devojaka koji igraju za reprezentacije jedva krpila kraj sa krajem, prolazila kroz uspone i padove, dok su mučili muke sa povredama, sa ne baš kvalitetnim uslovima za treninge koje imamo u zemlji?
Preneću Vam svoje iskustvo. U prethodnih devet meseci koliko je trajala sezona, na otprilike svakih 4 do 7 dana menjao sam gradove. Ali to nije kao u Srbiji, odeš iz Beograda do Niša, zatim do Kragujevca i tako dalje. U pitanju su putovanja od Jekaterinburga do Istanbula, zatim do Monpeljea pa nazad do Kurska, u nekoliko dana više puta menjate i kontinent na kome se nalazite i tako cele sezone. A onda se završi sezona i reprezentativci imaju vremena da se “presvuku” i kreću na treninge sa reprezentacijom, a da nisu uspeli ni da vide porodicu i svoje najbliže. Završe se takmičenja sa reprezentacijom – ne prođe ni par dana, kreću obaveze sa klubom. Često ćete čuti od sportista da su u 4-5 godina uspeli da odmore svega nekoliko sedmica.
Ja mogu da budem nezadovoljan reprezentativnim uspehom zato što bih želeo da naša zemlja bude prva na svetu u svim sportovima. Ali mislim da ih moramo podržati i onda kada im ne ide, da stvari rešavamo sistematski, a ne vređanjem onih koji kao zveri treniraju dva puta dnevno i koji daju život za tih “5 minuta”. Moramo da izrazimo zahvalnost svim tim sportistima što su se uopšte pojavili na takmičenjima. Nije njima najveća životna želja da sad otputuju u Estoniju ili u Poljsku… Neke novine to predstavljaju kao da se putuje turistički, idu da otaljaju pa da vršljaju. Uz to, treba shvatiti da i protivnici treniraju vrlo žestoko, da niko ni na jedno takmičenje nije pao s neba i slučajno. Izgubimo od nekih zemalja koje smatramo nebitnim, međutim i ta protivnička ekipa ozbiljno radi i izašla je na teren sa velikom željom da pobedi. Malo gledalaca zna da su u stručnom štabu fudbalske reprezentacije Gane, kao i u košarkaškim reprezentacijama Rusije, bili naši najbolji stručnjaci.
