Ovo je neverovatna, zaboravljena priča o kralju brazilskog fudbala, Peleu 40-ih godina prošlog veka, beskrajno talentovanom, neponovljivom, ekscentričnom, omiljenom, ali i nezgodne naravi, nikada shvaćenom, previše ambiociznom i sasvim "ludom".
Nikada nije, niti će postojati čovek kakav je bio Heleno. To zna ceo Brazil. Obožavan i osporavan u isto vreme, vatren, srčan i pun suprotnosti, Heleno se upisao u istoriju fudbala kao jedan od najkontroverznijih napadača ikada. Boem, genije, advokat, golgeter, kavgadžija, zavodnik bez premca… takav je bio De Freitas ili “prokleti princ”, kako su ga u domovini zvali.
Helena je još kao tinejdžera na plaži Ria de Žaneira otkrio skaut Botefaga kako vešto žonglira pomorandžama, ali ne rukama, već nogama. Do sedamnaeste godine već je “zaradio” mesto u klubu, do dvadesetdruge je bio njihov najbolji igrač, a u dvadesetsedmoj najveća zvezda na kontinentu. Kao “keca u rukavu” imao je nepogrešivu veštinu, eleganciju pokreta i maestralnu preciznost u pogocima – bilo glavom, nogama ili grudima. Upravo je udarac grudima bio njegov najveći adut koji je dokazivao koliku je kontrolu Heleno imao nad svojim telom, i zbog čega je konstantno punio stranice štampe, ali i srca navijača. Voleli su navijači i klub njega, ali i on je voleo njih… nemerljivo i do kraja odano, “častivši” ih sa 209 golova u 265 nastupa! Heleno je čak imao i ritual sa fanovima Botefaga, oni bi svom omiljenom “sinu” pevali serenade i karnevalske pesme, dok bi on na terenu plesao sambu ili trčao duž tribina imitirajući kojekoga.
Brazilac je, sa izraženim takmičarskim duhom i stalnom željom za dokazivanjem, uvek bio žedan uspeha, kako na terenu, tako i van njega. On život nije posvetio samo fudbalu, bio je i licencirani advokat, neverovatno elokventan i u stanju da utiša celu prostoriju kada progovori. Pametan, popularan, bogat, ali i neverovatno harizmatičan i zgodan, sa licem filmske zvezde, bio je magnet za lepe žene i prolazne avanture. Ženama je prilazio kao i lopti, opušteno i smelo, i nikada nije prošao bez “ulova”. Dok je danju gospodario terenom, noću bi njegov reon postajali klubovi i barovi. Žene, kockanje, piće… sve je bilo Helenu na dohvat ruke. Posebno piće. Posebno kocka. A posebno, posebno žene!
De Freitas je bio vruće glave, agresivan, slabih živaca… Od sebe je uvek očekivao uspeh, ali i od drugih. Stalan pritisak i jurnjava za pobedama, kao i pokušaj da kontroliše ono što nije u njegovoj moći, koštali su ga stalnih borbi, sa upravom, saigračima, rivalima na terenu, trenerima i na kraju krajeva sa samim sobom. Njegov opušten stav, previše flertovanja i razdražljiv karakter doneli su mu nadimak “Gilda” po hirovitoj i fatalnoj ženi u tada popularnom filmu Rite Hejvort.
Tokom njegovog boravka u Botefagu četiri puta se klub nadmetao za titulu karioka, brazilskog nacionalnog šampionata. U finalu Kupa Amerike Brazil se 1945. i 1946. takmičio sa Argentinom i neslavno izgubio. U oba slučaja, kao i u gotovo svim ostalim turnirima, Heleno je bio najbolji strelac. Ali šta vredi davati golove, ako ne osvajaš trofeje? Najveći san Helena… da osvoji Svetsko prvenstvo, ili bar učestvuje na najprestižnijem planetarnom takmičenju. Sudbina mu nije bila naklonjena, bar što se toga tiče: 1938. bio je previše mlad, do 1940-ih svi kupovi bili su otkazani usled Drugog svetskog ratat i posledica istog, a 1950-ih… pa, jednostavno, za njega više nije bilo mesta.
Ne postoji ništa na svetu što može da učini čoveka nemoćnim i iskvarenim više od lumpovanja, previše nova i pića zajedno, a Heleno je bio živi dokaz toga. Našao se u raljama bančenja, a alkohol i žene polako su počeli da uzimaju svoj danak. Na njegovu formu i telo odrazili su se dugi dani i još duže noći, a iako nepotvrđeno, gotovo je sigurno da je Helena u stvari “uništio” sifilis, koji je pokupio negde usput, srozavajući njegov um i snagu. On je izbegavao posetu lekaru, zbog sramote, tražeći spas u gomili lekova, koji su polako totalno otupeli njegov duh.
Što je više tonuo u beznađe, to je bio eksplozivniji i dramatičniji, a njegov voljeni Botefago je postajao sve sigurniji da je vreme za rastanak. Jednog dana Karlito Roča, novopečeni predsednik brazilskog prvoligaša i “krivac” za proboj Helena u svet fudbala, nenadano je sreo svog pulena na plaži Kopakabana i nije video igrača kog je on poznavao, i oči su mu se napunile suzama. Heleno je pitao šta nije u redu, a menadžer se lažno osmehnuo i zagrlio čoveka koji je nekad bio Heleno de Freitas.
Pola Rudolf Valentino, pola besni pas
“Prokletog princa” voleli su mnogi, navijači, “obični ljudi”, ali i umetnici, sportisti, političari, književnici… Ostaće upamćeno njegovo prijateljstvo sa čuvenim piscem Gabrijelom Garsija Markesom, ali i urugvajskim pesnikom i novinarem Eduardom Galeanom.
– Heleno… Pa, on je očigledno imao romske krvi. Sa licem Rudolfa Valentina i temprementom besnog psa, bio je neprikosnoven na fudbalskom terenu. Jedne noći u kazinu, on je izgubio sav svoj novac. Neke druge noći, ko zna gde i kad, on je izgubio želju da živi – napisao je jednom prlikom Galeano .
Roča je poslao Helena u Buenos Aires, u redove kluba Boka Juniors, u nadi da da će se tamo popraviti, osvestiti i pronaći spas. Ali, Argentina… Argentina je bila njegov kraj. Fizičko stanje maestralnog golgetera se popravilo, ali je mentalno bio potpuno uništen. Razuzdanost, neprestani izlasci, neizlečeni sifiilis, i žene nastavile su da ga „troše“ malo po malo.
Vratio se u domovinu i zaigrao u dresu Vaska, sa kojim dolazi i do titule, ali toliko je prazan iznutra, da mu ni trofeji više ništa ne znače. Novi izazov je potražio u kolumbijskom Atletiko Junioru, a na kraju i u brazilskoj Americi za koju je odigrao samo jedan meč, prvi i poslednji put na “Marakani”.
Gotovo filmska, priča o “princu Ria” nažalost nema srećan kraj. Svu slavu i draž lepote i uspeha odnela je nesmotrenost i bahatost i konačno 1953. spustila se zavesa na Helenovu karijeru. Ne dobrovoljno, ne jer nije više imao šta da pokaže, već je njegov um bio potpuno srušen, nesposoban da razlikuje javu od fikcije, pun halicunacije i nebuloza. Sin i žena, do srži razočarani i ogorčeni, napustili su ga i smestili u psihijatrijsku ustanovu, gde je Heleno iz dana u dan kopnio.
Za vreme legendarnog finala Brazila i Švedske u svetskom kupu 1958, Heleno je sedeo sam u svojoj sobi u sanatorijumu, i očajan gledao prenos i trijumf svoje otadžbine. Usta je prepunio cigaretama i sve ih zapalio odjednom. Nije uspeo da sebi oduzme život. Zatim je danima potpuno rastrojen jeo novinske članke o svojim uspesima, koje su medicinske sestre nalepile na zidove njegove sobice. Godinu dana kasnije jednom za svagda okončalo se prokletstvo i agonija jednog od najlegendarnijih sinova Brazila.
