Mačevanje u Srbiji samo je jedan u nizu sportova o kojima se ne vodi računa. Iako je naša zemlja u prošlosti imala i učesnike na Olimpijskim igrama, danas su srpski 'musketari' prepušteni sami sebi. Sagovornica portala Dnevno.rs, Aleksandra Jovanović, istakla je da postoji puno talentovane dece kojima bi trebalo pružiti podstrek u bavljenju mačevanjem.
Mačevanje u Srbiji nije u sjajnom stanju kao ceo sport u Srbiji, a baza klubova nalazi se u Beogradu i Vojvodini.
– Ono što mene jako raduje jeste da se otvaraju novi klubovi u Šumadiji. Na primer Lebane i Leskovac, novoosnovani klubovi, su danas od velikog značaja jer se na taj način cela mačevalačka priča širi i dobija veći opseg. Na taj način ćemo celu Srbiju povezati i upoznati ljude sa ovim plemenitim sportom – kaže Aleksandra na početku razgovora za Dnevno.rs.
Veliki problem jeste finansiranje. Samo najbolji takmičari imaju neku vrstu participacije saveza u pokrivanju troškova.
– Oni najmlađi, buduće nade, koji još nisu imali nikakav značajan rezultat takvu potporu nemaju. Mislim da to nije dobro i da su mladi upravo ti na koje treba da obraćamo pažnju. Nas nema mnogo u ovom sportu i svaki takmičar je važan i treba da ga zadržimo i posvetimo mu pažnju. Naravno, nisu svi isto talenovani, ali, ako ništa drugo, trebalo bi praviti jednu zdravu i prijatnu atmosferu – ukazuje nam ova mačevalkinja na problem.
Sponozori se javljaju u onom momentu kada neko postigne veliki uspeh, a do tada, kada je pomoć gotovo neophodno, nje nema.
– To nije samo problem mačevanja, to je problem cele naše zemlje. Dobro treba da se zapitamo koliko bismo tek tada, uz značajna finansiranja, imali olimpijaca, svetskih i evropskih pravaka, kada svi oni pod ovako teškim uslovima uspevaju. Talentovana smo nacija i to treba da se iskoristi – podvlači Aleksandra.
Oprema za mačevanje se ne može nabaviti u Srbiji. Uglavnom se uzima iz Mađarske, može se naručiti preko Interneta.
U samom mačevanju postoje tri vrste oružja: mač, sablja, floret.
– Mač i floret su ubodna oružja, dok sablja nije. U sablji se pogodak postiže „secanjem” ili ubodom, odnosnom kontaktom oružja sa važećom površinom (plastronom). Definitivno najatraktivnije oružje jeste sablja. Jako je brza, efektna i ostavlja bez daha. Mač je oružje koje je najmasovnije i zgodno je za ljude koji su rekreativci – objašnjava Aleksandra i potom dodaje:
– U sablji je važno prvenstvo napada, dakle takmičar koji napada ima pravo napada sve dok ga ne završi ili izgubi, od toga momenta on mora da se brani. U slučaju da se registruju dve lampe u momentu kada jedan takmičar ima napad poen ce njemu biti pripisan. U floretu takođe postoji prvenstvo napada kao u sablji, dok u maču toga nema. U slučaju registrovanja obe lampe poen se dodeljuje i jednom I drugom takmičaru. Floret i sablja su najnezgodiji za suđenje.
Mačevalački savez broji 21 klub, od toga 11 klubova je iz Beograda. Mačevalačko borilište, odnosno pista, je dužine 14 metara, širina piste iznosi od 1.5 do 2 metra.
Najuspešniji klubovi u Srbiji su MK „Crvena zvezda” I MK „Omladinac”.
– Nemamo mnogo zapaženih uspeha, najveći uspesi su bili plasiranje na Olimpijske igre i to u mač disciplini i sedmo mesto na Evropskom prvenstvu. Medalje sa većih takmičenja nažalost nemamo. Lično smatram da su problem uslovi u kojima se trenira. Mi gotovo da nemamo nijedan klub u Srbiji koji poseduje salu koja ima dimenzije za mačevanje. Ja sam svesna da su uslovi izuzetno važni, pogotovo što sam došla iz sporta u kome sam imala sjajne uslove. Najprostije da uporedim, to bi bilo kao kada bi trenirali košarku na terenu manjih dimenzija, a utakmice igrate na pravom košarkom terenu. Kako da vežbate taktiku, kako da imate realan osećaj? Dobri uslovi su preduslov za postizanje uspeha. To nije presudno, presudni su rad i disiplina. A tvrdim da se da uz prijatnu atmosferu sve lakše radi. Volela bih da se to promeni i ja lično ću se potruditi da sutra postoji jedan mačevalački centar sa svime što je potrebno – optimistično ističe Aleksandra.
Srbija kaska za Starim kontinentom u ovom sportu
– U Evropi je druga priča, recimo, u jednoj Italiji je mačevanje treći sport po važnosti. Ne moram mnogo da objašnjavam, uslovi su svuda bolji nego ovde, i to mnogo bolji. Ako želimo rezultate, moramo i da nesto uložimo – kaže ona.
Sezona počinje u različitim periodima u zavisnosti od kategorije. Najranije počinju pioniri i to u septembru, oktobru.
– Seniori počinju nešto kasnije, a sezona se završava u avgustu svetskim prvenstvom. Svetska i Evropska prvenstva se održavaju svake godine. Gledalaca nema mnogo, uglavnom su tu porodice takmičara. Ali kada se organizuje neki veći turnir, kao sto je Svetski kup, tribine budu pune – kaže ona.
Aleksandra je od prošle godine u novom klubu, MK „Stevan Sinđelić”.
– Na prethodna dva takmičenja smo osvojili i prve medalje. Jedno prvo mesto koje sam ja osvojila u konkurenciji sablje dame i jedno drugo. I dva mlada takmičara pionira koji su uzeli srebrne i bronzane medalje. Odlično nam je krenulo i to je samo vetar u ledja. Na početku je uvek teško, ali ja se zaista ne brinem. Imamo tim koji je sjajan, odličnog trenera, koji je nacionalni selektor za mušku sablju, mene kao iskusnog takmičara koji želi da svoje znanje prenese na mlade takmičare i dobre ideje. Upravo i ovi rezultati su pokazatelj našeg rada i požrtvovanosti – ponosno ističe naša sagovornica.
Mačevaoci nisu vezani profesionalnim ugovorom, dok se klubovi uglavnom finansiraju od članarina.
– Većini je ovo ipak neka vrsta hobija, meni je krivo što sami mačevaoci i celi taj milje ljudi nema konkretnu ideju i plan kako da se sport podigne na viši nivo. Plan je ključ svega, plan do tančina i stalno preskakanje prepreka. To ne može da se uradi preko noći, a za sve to je potrebna velika želja i upornost. Srećom, ja sam još mlada i uvek svoje ideje sprovodim u delo – završila je razgovor za Dnevno.rs Aleksandra Jovanović.
Najnovije i najzanimljivije vesti iz sveta sporta pratite na našoj Facebook stranici – SportDnevno.rs, kao i na Twitteru @Sport_Dnevno_rs.
