Između bogatih i siromašnih građana SAD vlada sve veći jaz, a česti građanski nemiri u toj zemlji mogli bi da se protumače kao prvi znaci velikog previranja.
Pol Tjudor Džons poznat je u Americi kao menadžer hedž-fondova. Intervjue daje veoma retko, ali pre nekoliko nedelja stajao je na pozornici konferencije o inovativnosti TED Talk u Kaliforniji. Tamo je javno kompletno američko društvo uporedio sa narkomanom.
– Prvi korak jeste uvideti da imaš problem – kaže Džons. Manija za postizanjem dobiti postala je u toj meri sama po sebi razumljiva, da društvo više uopšte ne primećuje da tako uništava samo sebe.
Džons i lično poseduje veliko bogatstvo od oko četiri milijarde i 600 miliona dolara, ali i njega brine sve dublja ekonomska nejednakost, piše “Dojče vele”.
Jedan procenat stanovnika u SAD ubira čak oko 20 odsto prihoda čitave zemlje. Do kraja sedamdesetih godina prošlog veka to je bilo upola manje.
– Jaz između najbogatijih i najsiromašnijih će se zatvoriti ili putem revolucije, višim porezima ili ratom – smatra Džons.
Mada je i sam, zahvaljujući načelima slobodnog tržišta, basnoslovno bogat, on već godinama poklanja novac i osniva fondacije za opšte dobro. Ipak, kad takav super-bogataš izgovori reč “revolucija”, to izaziva pravi skandal u američkim medijima.
Nije sporno da proteklih godina ima sve više demonstracija i građanskih pobuna u Sjedinjenim Američkim Državama. Počelo je 2011. sa pokretom “Okupiraj” (Occupy), a usledila je i pobuna studenata koji više ne žele da se prekomerno zadužuju kako bi plaćali školovanje.
I zaposleni u uslužnim delatnostima zahtevali su veće minimalne nadnice, a lako može biti da su i rasni nemiri zbog nasilja policije usko vezani sa ekonomskim beznađem tamnoputog stanovništva jer su oni i bili najžešći u gradovima i opštinama s najnižim prihodima.
– Mnogima su se ti nemiri učinili kao apolitični i bez ikakvog cilja – smatra Dejvid Hajsen. On je profesor američke istorije i predaje na uglednom univerzitetu Jejl u Nju Hejvenu.
Međutim, prema njegovom mišljenju, to je potpuno pogrešno. Ti nemiri su često rezultat i reakcija na dugogodišnje ekonomsko zapostavljanje, nedostatak investicija i diskriminaciju.
I Martin Luter King svojevremeno je rekao: “Ustanci su govor onih koje ne slušaju.” U istoriji su isuviše često neredi i protesti bili početak revolucije i novog poretka.
Milijarderi donacijama pokušavaju da obuzdaju političke pokrete čije bi aktivnosti mogle da izazovu haos u američkom društvu.
Profesor Hajsen podseća da je i radnički pokret krajem 19. i početkom 20. veka počeo slično:
– Razaralo se tuđe vlasništvo, dinamitom su razarali rudnike i pruge. Godine 1916. organizovan je čitav niz istorijski poznatih štrajkova – objašnjava profesor.
On je i autor knjige o radničkim pobunama u SAD u tom periodu, pre svega u Njujorku. Često se zaboravlja da je nasilje bilo elementarno sredstvo radničkog pokreta.
Međutim, istoričar Hajsen ne veruje da Sjedinjenim Državama predstoji nova revolucija.
– Aktivisti za povišicu minimalne plate, radnici, studenti koji stenju pod kreditima, ali i aktivisti kampanje “Crni život je vredan” – svima njima će možda još biti potrebno vreme da shvate da zapravo imaju isti interes kao protivnici sistema koje ugnjetavaju i diskriminišu – kaže on.
Naravno da milijarder Džons ne želi revoluciju i zato poziva firme da se više angažuju u društvu. Jedna od neprofitnih organizacija koju je osnovao sprovodi istraživanje o tome kako bi taj angažman trebalo da izgleda i šta bi njime trebalo da bude postignuto.
Istovremeno, Džons već tradicionalno finansijski pomaže američke republikance koji odlučno odbijaju da povećaju plate radnicima. Profesor istorije Hajsen objašnjava da je i toga već bilo u prošlosti, nazivajući ovaj fenomen “filantropskim kapitalizmom”.
Načelo takve misli jeste da bi bogataši i uspešni preduzetnici trebalo da imaju moć da odlučuju o tome kako će novac biti raspodeljen. Donacijama i fondacijama oni žele da izbegnu političke pokrete koji bi lako mogli da završe u haosu i bez kontrole.
– Ako razmislimo o tome, to je fundamentalno nedemokratski oblik borbe protiv ekonomske nejednakosti u društvu – misli profesor.
Postoji velika razlika u socijalnom angažmanu bogataša u SAD i u zemljama Evrope, naročito na području kulture i obrazovanja.
– Toj velikodušnosti možemo da zahvalimo za veličanstvene institucije kulture koje i danas postoje – od koncertne dvorane Karnegi hol, pa do univerziteta u Čikagu, ili Stenforda u Kaliforniji – podseća Hajsen.
Sve su to – i još mnoštvo drugih škola, univerziteta, muzeja, galerija i instituta – institucije koje su osnovali bogati industrijalci. Ali i u tom periodu su bogati postajali još bogatiji. Filantropija i dobročinstva neće mnogo pomoći u smanjivanju jaza između bogatih i siromašnih.
Ostaje možda još samo ona treća, i po Pola Tjudora Džonsa neželjena mogućnost, da se smanje ekonomske razlike u društvu – viši porezi. Među ekonomistima ima mnogo pristalica toga da se bogatima razrežu veći porezi, ali, s druge strane, među lobistima koji deluju u Vašingtonu takvih praktično nema.
– Bilo je velikog natezanja između republikanaca i demokrata već kad se raspravljalo o povećanju poreza za najbogatije za nekih tri odsto na, čini mi se, 39 procenata – podseća profesor Hajsen.
– Šezdesetih godina prošlog veka tu smo imali najvišu stopu poreza od 90 odsto. Poredeći to današnje rasprave su praktično apsurdne – kaže on.
