'Ovde dolaze oni ljudi koji su navikli da im obuća bude perfektno čista, jer niko ne može sam da očisti i uglača cipele, kao što ja to uradim. Ipak, to je moja profesija. Što ljudi kažu 'Gledaj ga u obuću, pa ga pusti u kuću'– kaže za Dnevno.rs Sabo, jedan od beogradskih čistača cipela.
Spuštajući se niz kosinu, pored niza kafića na Cvetnom trgu, dolazi se do ćoška stare zgrade sa velikim drvenim vratima. Upravo ispred tih vrata, sedi čovek čiji radni prostor obuhvata jedva metar širine, u okviru kog stane sav potrebni alat kojim vašu obuću ucakli poput stakla – čistač cipela.
– Ovim poslom bavim se preko 40 godina. To su radili moj deda, otac, brat i ja. Posao je nešto poput porodične tradicije – počinje priču za Dnevno.rs gospodin Sabo, jedan od malobrojnih beogradskih čistača cipela.
Čovek toplog osmeha smatra da posao čistača cipela još uvek nije izumro, iako je sve manje ljudi koji se njime bave.
– Nema nas kao ranijih godina, ali to ne znači da je ovaj posao mrtav. Nas par ima po Beogradu, jedan je na Slaviji, drugi na Dorćolu i nekoliko njih na ostalim lokacijama – priča ovaj čovek vedrog duha.
Zahvaljujući tome što drugima čisti i glača obuću, ovaj čovek izdržava svoju veliku porodicu. Bez obzira na vremenske uslove, on je po ceo dan, svakog dana u godini na ulici.
– Imam tri sina koja školujem. Zahvaljujući ovom poslu izdržavam svoju porodicu – objašnjava simpatični Beograđanin i dodaje da je težak taj hleb, jer on na ulici provede ceo dan, bez obzira na vremenske uslove, koji nisu baš blagonakloni.
Logično, leto bolje podnosi od zime i kiše, ali je leti nema posla, jer ljudi nose lakšu obuću koja ne zahteva njegove usluge.
– Zima i kiša mi najteže padaju, hladno je, nemam gde da se sakrijem. Kad dođe leto bude mi dosta lakše, ali tu je problem jer tad svi nose sandale, papuče, japanke. Samim tim za mene nema posla, priča nasmejani gospodin i dodaje da bez obzira na sve on, ipak dolazi svaki dan, jer se dešavalo da ga klijenti kritikuju, ukoliko se ne pojavi jednom.
Za toliko godina rada, stekao je veliki broj stalnih mušterija.
– Ima ljudi, dolaze da očiste obuću. Imam i svoje stare mušterije koje dolaze kod mene već 20 godina, nažalost ne svaki dan, ali jednom nedeljno obavezno. Recimo, znam koje dve-tri mušterije će sigurno doći određenog dana u nedelji – otkriva Sabo i dodaje da su mu među klijentima čak i brojni poznati glumci iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Ljudi koji su navikli da im obuća bude perfektno uglancana dolaze kod njega, jer znaju da je on taj koji će to najbolje uraditi, mada ima i onih koji više svrate da bi porazgovarali sa nekim.
– Dosta njih dolazi samo zbog priče. Imam jednu mušteriju iz Belog potoka, on može da očisti cipele gore na Slavji, bilo gde… ali, neće. Taj čovek je navikao kod mene, godinama dolazi na ”čašicu razgovora” – ističe gospodin koji druguje sa četkama i imalinom na beogradskom asfaltu.
Tajna njegovog uspeha leži u njegovom odnosu prema mušterijama, kako sam kaže, ljubaznost i ljudskost su osnova svega, a posebno u poslu. Zahvaljujući svom stavu, nikad ta četrdeset godina nije imao neprijatne scene na ulici.
– Moja politika je da sa mušterijama moraš biti fin, jer ja od njih živim. Ako nisam ljubazan, neće dolaziti kod mene- ako ne dođu kod mene, ja nemam posla i samim tim nema zarade. Vrlo jednostavno. Dakle, poštujem ih pre svega, jer živim od naroda – objašnjava jednostavnost poslovanja pričljivi čistač cipela i dodaje da nikada nije imao neprijatne scene na ulici, jer ljudi poštuju njega i njegov hleb, koji sa naporom zarađuje.
Radni vek prošao mu je u slučajnim prijateljstvima sa divnim ljudima.
Puno je uspomena, ipak sam dugo na ovom mestu. Mnogo sam mušterija dočekao i mnoge sam ispratio sa ovog sveta. Sa nekima sam postao skoro prijatelj, nekima sam išao i na sahranu. Bilo je tu dosta ljudi, koji su bili dragi – seća se čovek čija se borba sa životom ocrtava na licu kroz svaku boru.
Ranijih godina narod je više pažnje posvećivao obući, međutim, zbog loše ekonomske situacije danas to nije slučaj.
– Ovde dolaze oni ljudi koji su navikli da im obuća bude perfektno čista, jer niko ne može sam da očisti i uglača cipele, kao što mi to radimo. Ipak, to je naša profesija. Što ljudi kažu: „Gledaj ga u obuću, pa ga pusti u kuću” – kaže Sabo.
– Ljudi su zanemarili obuću u poslednjih pet godina, nema se para, teška su vremena. Sve više je nemaštne i nezaposlenosti, to se vidi. Eto, pre neki dan došao je jedan gospodin kome ja već godinama čistim cipele, svratio je da mu poslednji put očistim cipele i da se pozdravimo, jer se više nećemo videti…propala firma i nema posla. Meni je žao i njega i mene, jer ja zavisim od njega. Ali, šta ću, od Boga je i šta je tu je – završava svoju priču vredni Sabo, koji će vas uvek dočekati i ispratiti osmehom.
