'Nema više starih časovničara, mnogi su pomrli, a mladi nisu zainteresovani za učenje ovog zanata. Za deset godina Beograd će u najboljem slučaju imati dva-tri časovničara' - priča sajdžija Jovan Pavlović
Na Cvetnom trgu u jednoj prostranoj radnji iz čijeg izloga kazaljke raznih satova nečujno otkucavaju vreme, nalazi se stara beogradska časovničarska radnja koja strpljivo, pune 63 godine ”popravlja vreme”.
– Radnju je otvorio moj otac davne 1952. godine. Porodičnu radnju sam nasledio ja i evo, već 35 godina popravljam satove – počinje svoje izlaganje za Dnevno.rs majstor starog zanata, Jovan Pavlović.
Klijenti beogradskog sajdžije su stare mušterije, kao i ”putnici namernici”.
– Moji klijenti su uglavnom stare mušterije koje su navikle da dolaze kod mene, ima slučajnih prolaznika, ali i onih koje neko pošalje – priča Jovan i dodaje da ljudi uglavnom dolaze zbog sitnih popravki, kao što su menjanje kaiša i baterija. Međutim, postoji dobar deo onih koji donose stare satove koji za njih imaju sentimentalnu vrednost.
Neki od raznih satova koji su kod ovog čoveka na popravci, stari su i do 100 godina.
– Imam razne satove na popravci, od ručnih, stonih, preko zidnih. Recimo, ovaj zidni star je oko 100 godina – pokazuje sajdžija.
Prema njegovom mišljenju, nije teško popraviti sat, ali od njegovog ličnog raspoloženja zavisi za koji vremenski period će to biti, jer nekad za sat vremena uradi nešto što bi u drugim okolnostima, uradio za dva dana. Takođe, popravka mehaničkih satova komplikovanija je od onih koji su na baterije.
– Najteže je popraviti mehaničke satove, posebno skupe. Ove satove koji su na baterije vrlo je jednostavno servisirati, kaže beogradski časovničar i objašnjava da kvarove uglavnom ustanovi odmah, odokativno, ali da se neki vide tek kad rastavi sat, pa mu se dešavalo da kad ustanovi da su mu potrebne dodatne popravke, ne naplati jer mu je neprijatno da naknadno povećava troškove.
To što se danas za male pare mogu kupiti novi satovi kod Kineza, još uvek ne ugrožava posao malog broja beogradskih časovničara.
– Kinezi nas ne ugrožavaju. Dolaze ljudi da popravljaju satove, ovaj posao se isplati samo iz tog razloga što više nema starih časovničara, mnogi su pomrli, a mladi nisu zainteresovani za učenje ovog zanata, iskren je Jovan i kaže da ovaj zanat izumire i da će za deset godina biti samo dva – tri majstora u Beogradu.
Cenkanje sa Arapinom
“Jednom prilikom, u moju radnju došao je jedan Arapin da mu popravim ručni sat. Ustanovio sam kvar i rekao da je cena popravke 3.500 hiljade dinara, on mi je u tom trenutku rekao da će mi dati 2.500 hiljade, posle par minuta, pristanem. Napisao sam mu revers i on je otišao. Kad je došao po sat, preuzeo ga je i odmah stavio na ruku. Čim je to uradio, izvadio je 1.000 dinara stavio na pult i izašao napolje” – priseća se beogradski čuvar starog zanata.
Gubitkom srednje klase obim posla za ovog časovničara smanjio se značajno, pa on radeći ovaj posao zaradi novca tek za normalan život i ništa preko toga.
– Što se zarade tiče, nije to ništa posebno. Zaradim tek toliko za normalan život. Ranijih godina bilo je više para, a samim tim i posla. Nestanakom srednje klase, smanjio se i moj obim posla – zaključuje svoju priču Jovan Pavlović, dok bučni zidni sat otkucava podne.
