Heroinski zavisnik Jovan (42) iz Beograda priča o svom odrastanju i o tome kako je poklekao pred žutim prahom, kao i o tome šta je sve uradio zbog nedostatka novca i kako sebe doživljava.
Nismo svi isti, među nama ima onih jakih ljudi, ali i slabih koji se spletom životnih okolnosti sapletu o uže života i ostanu da leže na zemlji. Ovo je priča o jednom heroinskom zavisniku, koji je svoju potresnu ispovest ispričao za Dnevno.rs.
– Odrastao sam u strogom centru Beograda u porodici intelektualaca. Išao sam u najbolje škole, na časove glume. Ceo život sam bio okružen književnicima, poznatim glumcima – jednom rečju svim intelektualcima beogradske prestonice. A, ko bi rekao da ću sad biti u ovakvoj životnoj poziciji – počinje svoju priču punu gorčine, stida i bola Beograđanin Jovan.
Njegovo okruženje je bilo kvalitetno i za razliku od drugih on nije u ranoj mladosti imao susret sa narkoticima.
– Moje odrastanje je bilo mirno, oduvek sam bio u dobrom društvu, niko nije bio problematičan. U tom tinejdžerskom periodu, u mom okruženju niko nije probao čak ni marihuanu – iskreno govori ovaj mladić.
Zahvaljujući svom dobrom obrazovanju, stigla je poslovna ponuda iz inostranstva. O svom odlasku, Jovan kaže:
– Obrazovan sam, govorim dva jezika. Tako sam i dobio odlučnu poslovnu ponudu u in ostranstvu. U Dubai sam otišao na nagovor svog prijatelja, koji je mene preporučio za poziciju menadžera jednog hotela. To je bilo pre deset godina. Rastao sam se sa Srbijom, Beogradom, porodicom i prijateljima i otišao u bolji život – nastavlja svoju priču ovaj mladić.
Uspešan početak u Dubaiju, dao mu je podsticaj i nadu u sopstveni uspeh.
– Prvih par meseci trajala je adaptacija, počeo sam da radim i dobro mi je išlo. Upoznao sam dosta zanimljivih ljudi, zarađivao sam dosta novca i činilo se da sam uspeo u životu – kaže Jovan.
foto:Foter/SlapBcn
Daleko od svih počinje da oseća nostalgiju, koja ga je odvela alkoholu i heroinu.
– Posle godinu dana, počela je da me opseda nostalgija, radio sam puno i bio sam potpuno iscrpljen. Ophrvan teškim emocijama tražio sam neki beg od stvarnosti i bola. Dva meseca sam često konzumirao alkohol, međutim nisam mogao da utopim tu bol, trebalo mi je nešto drugo, nešto jače.
Jedne večeri kolega sa posla ponudio mi je rešenje. Rekao je da ima pravu stvar za mene. Rekao je da ću osetiti blaženstvo kakvo nikada nisam. Ponudio i je heroin. Uzeo sam ga „na nos”, jer igla bi ostavila tragove. I bio je upravu, osetio sam blaženstvo kao nikad u životu…topio sam se, osećaj sreće uvukao se u svaki moj nerv, u svaku moju poru, to je bio početak mog konačnog pada – bolnim glasom nastavlja ovaj momak.
O tome kako ga je heroin potpuno obuzeo, Jovan kaže:
– Iz dana u dan heroin je postajao moja uteha, moje sretstvo protiv svega stvarnog, protiv života. Prolazilo je vreme i posledice paklenog praha postajale su sve vidljivije na meni. Nije se taj porok mogao dugo sakrivati. Postajao sam dezorijentisan, pravio sam sve učestalije greške na poslu, počeo sam da zaboravljam… jednostavno, gubio sam tlo pod nogama – priča ovaj dugogodišnji zavisnik.
U kandžama heroina ostaje bez posla i novca.
– Naravno, moji poslodavci su to ubrzo saznali i raskinuli smo ugovor. Ja sam se vratio u Beograd, bez para i posla. Brzo sam našao novi posao, međutim javljao se isti problem poslodavci bi primetili moje ponašanje i ubrzo bih dobio otkaz. I tako je sve to išlo u krug. A, đavolji prah tražio je stalne prihode, koje ja nisam mogao da obezbedim. U tom trenutku prodao sam jedan od dva stana koja sam nasledio. I tako sam par godina bio miran, što se novca tiče. Ali, ništa ne traje do veka – nastavlja svoju priču ovaj momak.
foto:Foter/Listen Missy
O pokušaju lečenja i svojoj slabosti, ovaj momak priča:
– Da ubrzo su za moj porok svi saznali, porodica i prijatelji su me molili da se lečim. Pokušao sam da se ‘skinem’ sa heroina, išao sam u savetovališta, na klinike, čak sam se par puta sam skidao i tad prolazio kroz agoniju fizičkog i duhovnog bola. Ali, ne vredi… nemam dovoljno snage – nastavlja naš sagovornik gutajući knedlu u grlu.
Ubrzo sledi njegov gubitak prijatelja i porodice.
– Ubrzo su prijatelji počeli da odlaze od mene, niko se više nije javljao. Na kraju su se od mene sklonile moja majka i sestra. Ne krivim ih, davljenikovu ruku čovek nekad mora pustiti, da i njih taj davljenik ne povuče za sobom – nastavlja ovaj Beograđanin.
Gladan i bez novca došao je u situaciju da ukrade od onih koji nemaju i to smatra svojim najvećim porazom.
foto:Foter/: saultakesphotos
– Ne radim nigde, često sam gladan preživim zahvaljujući milosti komšija koje mi daju neki dinar ili nešto hrane. Nikad neću zaboraviti dan, kad sam već dva dana gladovao. Ni za hleb nisam imao, tako očajan izašao sam na ulicu i razmišljao šta da radim. U tom očaju video sam jednu sredovečnu ženu. Prošao sam pored nje, istrgao joj torbu i počeo da trčim. Vikala je za mnom, ali sam uspešno pobegao. Ušao sam u svoj stan, nestrpljivo otvorio torbu. U torbi je bio novčanik u kome nije bilo ništa, potpuno prazan sa porodičnim fotografijama i jedna tegla džema. Pogledao sam to i shvatio da sam opljačkao nekog ko isto kao ni ja nema novca, to poniženje me je dotuklo – pokajničkim tonom i spuštene glave kaže Jovan.
– Eto, mogao sam da budem uspešan, da imam porodicu i da živim normalnim životom, a ja sam se pretvorio u čoveka koji luta hodnicima sopstvenog pakla i propasti. Živ, a mrtav bez ičega. Evo, ni parket nemam u stanu, struju nemam već godinu dana…isključili su mi. Često sam i polugladan. I da sam dovoljno jak, skratio bih svoje muke, ali ne mogu. U stanju čistog uma, proklinjem dan kad sam poklekao i od sebe napravio ono što sam sad. Bezlično biće od koga svi beže – završava svoju ispovest čovek koji je sam sebi skovao tamnicu od poroka.
